• sreda, 28. septembar 2022.
Gla­va ov­na u po­čast go­stu
Reportaža
0 Komentara

Gla­va ov­na u po­čast go­stu

14. oktobar 2011. godine

Ogromna prostranstva neobrađene zemlje

U Ka­zah­sta­nu se naj­ve­ća po­čast oda­je go­stu ta­ko što mu se  da­je gla­va ov­na za­kla­nog za pri­pre­ma­nje je­la za go­ste. Po­ča­sni gost tre­ba da de­lo­ve gla­ve po­de­li sa pri­sut­ni­ma i tek on­da obed mo­že da poč­ne, da se pro­ba­ju osta­la je­la na me­ni­ju. Ovaj ka­zah­stan­ski obi­čaj nam je is­pri­čao mr Đor­đe Kr­stić, ro­dom iz Mar­ti­na­ca, za­po­slen u In­sti­tu­tu za ra­tar­stvo i po­vr­tar­stvo u No­vom Sa­du kao pro­mo­ter NS se­me­na, a ko­ji je vi­še pu­ta po­slov­no bo­ra­vio u Ka­zah­sta­nu. Kr­stić je i sam imao pri­li­ku da do­bi­je ovu po­čast.
– Bo­ra­ve­ći ovog le­ta po­slov­no u Ka­zah­sta­nu, bio sam po­zvan na je­dan ru­čak. Do­ma­ćin je za tu pri­li­ku za­klao ov­na, a me­ni, kao po­ča­snom go­stu,  da­ta  od­se­če­na ov­no­va gla­va, dok je osta­lo me­so sta­vlje­no da se ku­va. Znao sam ka­kav je obi­čaj i sva­kom sam pri­sut­nom go­stu za tr­pe­zom  dao ko­mad od gla­ve  – pri­ča Đor­đe.
Kr­stić je do sa tri pu­ta bio u Ka­zah­sta­nu, u ra­znim obla­sti­ma uglav­nom is­toč­nog de­la ze­mlje, ali uvek to bi­lo po­vo­dom za­sni­va­nja pro­iz­vod­nje so­je. Ovo­ga pu­ta isti po­sao se ra­dio na po­vr­ši­ni od 6.000 hek­ta­ra u po­gra­nič­nom pod­ruč­ju pre­ma Ki­ni. Ovom Mar­tin­ča­nu i Srem­cu, to je bi­la no­va pri­li­ka da bo­lje upo­zna Ka­zah­stan­ce, nji­ho­ve obi­ča­je, ka­rak­ter.
– Upe­ča­tlji­va je go­sto­pri­mlji­vost ta­mo­šnjih lju­di. Oni su, či­ni mi se, na­ma na­klo­njen na­rod. Pr­vo što su mi re­kli kad sam ka­zao oda­kle sti­žem bi­lo je : “No­le je šam­pi­on sve­ta!” Ka­za­si, taj na­rod, uz osta­le, ži­vi u ovoj ze­mlji. Oni sa ko­ji­ma sam se su­sre­tao i ra­dio, do­sta po­zna­ju sta­nje na pro­sto­ru biv­še SFRJ, a čak su ne­ki bi­li ov­de na le­to­va­nju – ob­ja­šnja­va Kr­stić.

So­ja u „Ka­zah­stan­skoj Afri­ci“

Kazahstanci su gostoljubiv narod

Od­re­di­šte mu je bi­lo grad Žar­kent, u Šim­bor­skoj obla­sti, oko 400 ki­lo­me­ta­ra da­lje od biv­še pre­sto­ni­ce Al­ma­ti, od­no­sno  Al­ma Ate ka­ko je mi zo­ve­mo. Žar­kent je, pri­ča nam Kr­stić, grad u kom ži­vi oko 40.000 sta­nov­ni­ka i bli­zu je gra­ni­ce sa Ki­nom. Žar­kent­sku oblast na­zi­va­ju i Ka­zah­stan­skom Afri­ka zbog vi­so­kih tem­pe­ra­tu­ra, ko­je su po­čet­kom le­ta bi­le 30 do 35 ste­pe­ni. Baš ne­ka­ko u to vre­me, Kr­stić i nje­go­ve ko­le­ge sa NS In­sti­tu­ta ima­le su za­da­tak da za­snu­ju pro­iz­vod­nju so­je u sklo­pu re­a­li­za­ci­je ugo­vo­ra In­sti­tu­ta sa jed­nom ta­mo­šnjom po­ljo­pri­vred­nom fir­mom.
– Bi­lo je to is­ku­še­nje i za nas i za njih. So­ju je tre­ba­lo  se­ja­ti na par­ce­li ko­ja je 20 go­di­na bi­la u par­lo­gu. To se zo­ve za­sni­va­nje or­ni­ce. Ka­zah­stan­ska fir­ma gde smo bi­li ba­vi se upra­vo oži­vlja­va­njem sta­rih po­ljo­pri­vred­nih si­ste­ma. A, ta­kvih si­ste­ma je ta­mo mno­go, kao i kod nas. Ka­zah­stan­ci ho­će da na­pra­ve do­rad­ne se­men­ske cen­tre i u tom ho­će da im po­mog­nu stra­ni struč­nja­ci – na­sta­vlja Kr­stić.
Ka­zah­stan­ska dr­ža­va, na­sta­vlja naš sa­go­vor­nik, da­je do­bre uslo­ve za oži­vlja­va­nje pro­iz­vod­nje na ze­mlji ko­ja du­go ni­je ob­ra­đi­va­na. Ze­mlju do­bi­ja­ju pri­vat­ni­ci na 49 go­di­na u za­kup bez pra­va grad­nje tvr­dih obje­ka­ta, ali uz do­bre sub­ven­ci­je ko­je su do 40 po­sto ce­ne za re­pro­ma­te­ri­ja­la. Ta­mo­šnja se­la ima­ju gas i vo­du, pri­me­ti se da ra­ste stan­dard. Od 2006. go­di­ne, kad je Kr­stić bio pr­vi put u Ka­zah­sta­nu do le­tos, pla­te su po­ra­sle oko 10 pu­ta.

Po­štu­ju obi­ča­je

Jurta

– Ka­zah­stan­ci i Uj­gu­ri su  na­rod ko­ji se isto­rij­ski gle­da­no pu­no kre­tao. Ta­ko su uz  pu­te­ve pra­vi­li kur­ga­ne. To su  me­sta gde je ne­ko po­gi­nuo. Na kur­ga­ne , ka­da pro­đe no­va voj­ska, osta­vlja­la se  ka­pa ili ze­mlja ra­di oda­va­nja po­ča­sti he­ro­ji­ma. Ta­ko su na­sta­li ve­li­ki kur­ga­ni, či­ta­vi bre­go­vi iz­me­đu pu­te­va. Kur­ga­ni su za­šti­će­na me­sta. Lju­di ve­ru­ju  da, ako se uzme ne­što sa kur­ga­na, de­si­će se ne­što lo­še. I sam iz­gled kur­ga­na psi­ho­lo­ški de­lu­je na pro­la­zni­ke, pa i ni­je čud­no što  jed­na ka­zah­stan­ska nji­ho­va iz­re­ka gla­si:  „ko ni­je či­nio do­bro, ne mo­že da pro­đe po­red kur­ga­na“. Kad se gle­da iz­da­le­ka, ne­ki kur­ga­ni upra­vo ta­ko iz­gle­da­ju  – pri­ča nam naš sa­go­vor­nik.
Ka­zah­stan­ci po­štu­ju obi­ča­je, a na­vi­ka im je i da ima­ju tri obro­ka dnev­no u od­re­đe­no vre­me i da pi­ju mno­go ča­ja.  Ima­ju ne­ke ča­je­ve od tra­va pa se na vi­so­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma čo­vek ne zno­ji.
– Sta­no­vi su ta­mo sku­pi , ko­šta­ju od 500.000 do mi­li­on do­la­ra, a ku­će ko­šta­ju i do ne­ko­li­ko mi­li­o­na do­la­ra. Sva­ka, ma ko­je ve­li­či­ne bi­la ima sa­u­nu. Sta­nov­ni­ci po­se­du­ju i jur­te van na­se­lja ko­je im do­đu kao  let­nje ku­će – is­pri­čao nam je mr Đor­đe Kr­stić, ko­ji je de­ta­lje sa pu­to­va­nja po da­le­koj ze­mlji, za­jed­no sa svo­jim ko­le­gom dr Vo­ji­nom Đu­ki­ćem za­be­le­žio fo­to­a­pa­ra­tom.

S.Đ.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: