Pe­čat pa­zo­vač­kom fol­klo­ru

Jubilej prof Svetlane Rudić

Stara Pazova – Sta­ro­pa­zov­čan­ka Sve­tla­na Ru­dić je že­na ko­ja je da­la sop­stve­ni pe­čat sta­ro­pa­zo­vač­kom fol­klo­ru. Po­nev­ši lju­bav  pre­ma na­šoj iz­vor­noj pe­smi, igri i obi­ča­ji­ma iz KUD-a “Ži­ki­ca Jo­va­no­vić Špa­nac” gde je igra­la kao stu­dent, ova iz­u­zet­na že­na po svom struč­nom ume­ću u Sta­roj Pa­zo­vi stvo­ri­la je dva po­zna­ta fol­klor­na an­sam­bla. KUD “Bran­ko Ra­di­če­vić” i FA “Du­kat”. Struč­nost za fol­klor, do­du­še ni­je po­ne­la iz “Špan­ca”. Ste­kla ju je na struč­nim se­mi­na­ri­ma i to­kom ovih če­tr­de­set go­di­na pre­no­si­la mla­di­ma.

Nastup na jubilarnom koncertu

– Ni­sam pla­ni­ra­la da se fol­klo­rom ba­vim ce­lo­ga ži­vo­ta -, ka­že Sve­tla­na Ru­dić, da­nas umet­nič­ki ru­ko­vo­di­lac FA “Du­kat”. Ali, u fol­klo­ru je osta­la do da­na­šnjeg da­na. Od fol­klor­ne sek­ci­je u “Pin­ki” ško­li 1971. i KUD-a uče­ni­ka Eko­nom­ske ško­le 1972. go­di­ne od ko­je je na­stao “Ra­di­če­vić”, u če­tr­de­se­to­go­di­šnjoj ka­ri­je­ri umet­nič­kog ru­ko­vo­di­o­ca, ka­ko sa­ma ka­že bi­lo je pu­no le­pih tre­nu­ta­ka. Nje­ni fol­klor­ni an­sam­bli na­stu­pa­li su ši­rom sve­ta. Bi­li su vi­še pu­ta zlat­ni na fe­sti­va­li­ma i gde god su na­stu­pa­li, pro­no­si­li su ime Sta­re Pa­zo­ve. – Ne­ma sum­nje, naj­lep­še je bi­ti igrač. Kao ru­ko­vo­di­lac mo­raš o sve­mu mi­sli­ti. A kad mi­sliš o ma­si lju­di, on­da je to po­sao te­žak, pre­te­žak, ob­ja­šnja­va Sve­tla­na, što je pro­sto ilu­stro­va­no bo­gat­stvom ko­re­o­gra­fi­ja i ma­sov­nim na­stu­pom na su­bot­njem, ju­bi­lar­nom kon­cer­tu, ne sa­mo iz­vo­đač­kog i pri­prem­nog an­sam­bla FA “Du­kat” ne­go i igra­ča ko­ji su ra­ni­je na­stu­pa­li u Sve­tla­ni­nim an­sam­bli­ma s po­čet­ka nje­ne fol­klor­ne ka­ri­je­ra. Od pri­zna­nja ko­je je do­bi­la zna­čaj­na joj je Zlat­na znač­ka Kul­tur­no-pro­svet­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­je, a za nje­ne mom­ke i de­voj­ke su va­žne po­ve­lje Ju­žne Ko­re­je i Ki­ne “ko­ji su nas ka­sni­je po­zi­va­li na pri­ja­telj­stva”. – Do­ne­li smo s tur­ne­ja po Mi­la­nu, Austri­ji pe­ha­re. Ovog le­ta spre­ma­no se u Izra­el.

Na kon­cer­tu ko­ji je tra­jao vi­še od dva sa­ta pa­zo­vač­koj pu­bli­ci ko­ja ni­je kri­la svo­je odu­še­vlje­nja, ni dla­no­ve šte­de­la, pri­ka­za­ne su igre iz Me­to­hi­je, oko­li­ne Knja­žev­ca, grad­ske igre, igre iz Ma­ke­do­ni­je, igre iz Vra­nja …. Dr­že­ći se ge­sla da ni­ko od nas ne­ma pra­vo da me­nja ono što su nam pre­ci osta­vi­li u ama­net, jer sko­ro da ni­ko ne­ma ni ta­kvo bo­gat­stvo fol­klo­ra, Sve­tla­na će se i da­lje tru­di­ti da mla­di­ma pre­no­si auten­tič­nost igre i pe­sme s na­ših pro­sto­ra. Pre­lom­ni mo­me­nat u ka­ri­je­ri umet­nič­kog ru­ko­vo­di­o­ca 1993. go­di­ne ka­da je iz “Ra­di­če­vi­ća” “oti­šla” i na­pra­vi­la FA “Du­kat” isto ta­ko uspe­šan, ne­će za­bo­ra­vi­ti.

G.M.