Na do­hvat svet­ske me­da­lje

Ivan Ohmut u mladim danima

Osno­van pre vi­še od po­la ve­ka, Ka­ja­ka­ški klub Val naj­tro­fej­ni­ji je sport­ski ko­lek­tiv u gra­du na Sa­vi. Osvo­jio je broj­na vred­na pri­zna­nja u ekip­noj i po­je­di­nač­noj kon­ku­ren­ci­ji na do­ma­ćoj i me­đu­na­rod­noj sce­ni i s pra­vom za­u­zi­ma po­ča­sno me­sto u isto­ri­ji mi­tro­vač­kog spor­ta. Me­đu oni­ma ko­ji su pro­sla­vi­li mi­tro­vač­ki ka­jak je, sva­ka­ko, i vi­še­stru­ki šam­pi­on i uče­snik ve­li­kih me­đu­na­rod­nih tak­mi­če­nja Ivan Oh­mut (65).

– Kao de­se­to­go­di­šnji de­čak opre­de­lio sam se za ka­jak, što je bio moj sa­svim pri­ro­dan iz­bor. Jer, naj­ve­ći deo slo­bod­nog vre­me­na upra­vo sam pro­vo­dio na Sa­vi, a ta­da u gra­du baš i ni­je bi­lo mno­go dru­gih spor­to­va kao da­nas – pri­ča Ivan.

Pr­vi uči­telj mu je bio le­gen­dar­ni mi­tro­vač­ki ka­ja­kaš Sta­ni­ša Rad­ma­no­vić. Opro­bao je svo­je mo­guć­no­sti u dvo­se­du i če­tvo­ro­se­du, a pr­vi  ve­ći uspeh bio mu je osva­ja­nje ti­tu­le dr­žav­nog pr­va­ka u pi­o­nir­skoj kon­ku­ren­ci­ji u di­sci­pli­ni K-1 na 300 me­ta­ra. Bio je to na­go­va­štaj da je Val do­bio još jed­nog šam­pi­o­na, što se i ob­i­sti­ni­lo.

Ubr­zo je po­stao i ju­ni­or­ski dr­žav­ni pr­vak i re­pre­zen­ta­ti­vac, a sa 18 go­di­na na­stu­pio je u di­sci­pli­ni K-4 na 500 me­ta­ra 1964. go­di­ne na  Ju­ni­or­skom evrop­skom šam­pi­o­na­tu, gde je na­ša po­sa­da za­u­ze­la vr­lo do­bro še­sto me­sto. Sa njim u če­tvo­ro­se­du još su bi­li Bo­ra Ve­sa, Bo­ra Mi­haj­lo­vić i Ni­ko­la Mak­sim­vić.

Na­sta­vlja da br­zo na­pre­du­je i već go­di­nu da­na ka­sni­je po­sta­je, u dvo­se­du na 500 me­ta­ra, se­ni­or­ski šam­pi­on Ju­go­sla­vi­je.

Kao voj­nik is­pu­nio je nor­mu za  Oli­pij­ske igre u Mek­si­ku i za­jed­no s osta­lim re­pre­zen­ta­tiv­ci­ma pri­pre­mao se za uče­šće na naj­pre­sti­žni­jem svet­skom sport­skom tak­mi­če­nju. No, san mu se  ta­da ni­je ostva­rio. Jer, ni­su svi re­pre­zen­ta­tiv­ci ko­ji su ostva­ri­li  nor­mu mo­gli da idu  u Mek­si­ko, jer naš Oli­pij­ski ko­mi­tet ni­je za sve njih mo­gao da obez­be­di sred­stva.

Ipak, je­dan je od ret­kih Mi­trov­ča­na i Sre­ma­ca ko­ji je po­stao olim­pi­jac. To se do­go­di­lo 1972. go­di­ne u Min­he­nu. U če­vo­ro­se­du na 1.000 me­ta­ra s njim su bi­li još Fi­li­po­vić, Šu­vač­ki i Kralj. Bi­li su na pra­gu da uđu u za­vr­šni­cu tak­mi­če­nja, ali, ka­že, ni­su pri­me­ni­li do­bru tak­ti­ku. Kre­nu­li su že­sto­ko i po­ve­li tr­ku, ali po­ka­za­lo se da im je tre­ba­lo vi­še sna­ge da iz­dr­že u tom tem­pu.

S uspe­hom je s Mak­si­mo­vi­ćem na­stu­pio na Svet­skom pr­ven­stvu u Ko­pen­ha­ge­nu, u Mo­skvi je uče­stvo­vao na Evrop­skom pr­ven­stvu, ali ni­ka­ko ne mo­že da za­bo­ra­vi Svet­sko pr­ven­stvo 1971. go­di­ne u Be­o­gra­du.

– Ta­da sam bio u  vr­hun­skoj for­mi i naj­bli­ži osva­ja­nju svet­ske me­da­lje. Na­stu­pio sam u di­sci­pli­ni K-1 na 500 me­ta­ra. Imao sam iz­u­zet­nu br­zi­nu. Tu sta­zu sam pre­va­lji­vao za 1,49 mi­nu­ta. Osva­jač zlat­ne me­da­lje imao je sa­mo 2 se­kun­de bo­lje vre­me od me­ne. Me­da­lja u Be­o­gra­du pri­pa­la je i tak­mi­ča­ru s vre­me­nom 1,59 se­kun­di. Ipak, ja sam ostao bez od­lič­ja. Ka­ko se to do­go­di­lo ? Pre­ma oce­ni su­di­ja ne­pra­vil­no sam star­to­vao, do­ži­veo dis­kva­li­fi­ka­ci­ju i ostao bez me­da­lje – sa se­tom se se­ća tog do­ga­đa­ja Oh­mut.

Ka­da je do­sti­gao ze­nit u Va­lu,  na­stu­pao je za Cr­ve­nu zve­zdu i još ne­ke klu­bo­ve. U Val se vra­tio 1989. i sve do 2000. bio tre­ner pi­o­ni­ra, ko­ji su bi­li vi­še­stru­ki pra­va­ci dr­ža­ve u ekip­noj kon­ku­ren­ci­ji i osva­ja­či broj­nih pri­zna­nja u po­je­di­nač­nim di­sci­pli­na­ma.

– Val je dao broj­ne vr­hun­ske ka­ja­ka­še, ali pre svih iz­dva­jam Sta­ni­šu Rad­ma­no­vi­ća i Og­nje­na Fi­li­po­vi­ća. Rad­ma­no­vić je bio vr­stan ka­ja­kaš svet­skog ran­ga, a ka­sni­je i od­li­čan pe­da­gog i tre­ner, ko­ji je od­ga­jio  ge­ne­ra­ci­je tak­mi­ča­ra, ne sa­mo ov­de, već i u Sla­von­skom Bro­du i Vi­šnji­će­vu. Ipak, naj­ve­ći tak­mi­čar­ski do­met u klu­bu ostva­rio je Og­njen Fi­li­po­vić, ko­ji je po­stao evrop­ski i svet­ski šam­pi­on. To ni­ko­me ni­je us­pe­lo u mi­tro­vač­kom, ali ni srem­skom spor­tu u ce­li­ni, is­ti­če Oh­mut.

Da­nas Ivan Oh­mut naj­če­šće pro­vo­di mir­ne i spo­koj­ne pen­zi­o­ner­ske da­ne upra­vo na Sa­vi, za ko­ju je ne­ras­ki­di­vo ve­zan, a u dru­štvo ra­do i če­sto pre­bi­ra uspo­me­ne iz svo­je bo­ga­te sport­ske ka­ri­je­re.

S. Lov­ča­nin