Se­la ure­di­ti do­ma­ći­ne ube­di­ti !

Piše: Katica Kuzmanović

Ka­da ne­kom bog da­je i ša­kom, i ka­pom, a tog ne­kog jed­no­stav­no mr­zi da se sa­gne i po­ku­pi te da­ro­ve, on­da se po ne­kom ne­pi­sa­nom pra­vi­lu, ili Mar­fi­je­vom za­ko­nu, de­si ne­ma­šti­na. De­si se ta­ko ne­raz­vi­je­ni kraj. Irig, pri­me­ra ra­di. A ni­je mo­ra­lo bi­ti ta­ko.

Pod uslo­vom da se na­pred re­če­no shva­ti kao uvod u ela­bo­ra­ci­ju te­me o tu­ri­sti­čoj ra­bo­ti, sa ak­cen­tom na onom ru­ral­nom, se­o­skom tu­ri­zmu, da­kle bez že­lje za kri­ti­zer­stvom, po­naj­ma­nje zbog kri­la­ti­ce – po­sle bit­ke svi ge­ne­ra­li pa­met­ni, Irig smo iza­bra­li za ovu pri­ču jer upra­vo u nje­mu ima ”me­sa i kr­vi” za na­slo­vlje­nu te­mu.

Sve­do­ci smo po­ja­va, sa­mo na­iz­gled tu­ri­stič­kih, da su se u ne­kim kra­je­vi­ma ”na­še le­pe” uko­re­ni­li da­ni jor­go­va­na, pa sla­ni­ni­ja­de, pa pa­su­lji­ja­de, da ne spo­mi­nje­mo pih­ti­ja­de, ko­ba­si­ci­ja­de, ku­le­ni­ja­de… A istog tog jor­go­va­na, i pa­su­lja, pa i sla­ni­ne – ima svu­gde.

Zna­či, tre­ba se se­ti­ti, i to pr­vi. To mu do­đe kao po­la uspe­ha.

Iri­ža­ni se, oči­gled­no, ni­su se­ti­li.

A ima­ju, pod je­dan, baj­ko­vi­te pa­di­ne Fru­ško­gor­ja, u sr­cu tog Fru­ško­gor­ja ma­na­sti­re, ne mo­gu se okom sa­gle­da­ti ne­pre­gled­ni voć­nja­ci, vi­no­gra­di. Tu je i jed­na ba­nja. Bog im dao i ša­kom, i ka­pom.

Pa opet ni­šta, ne­ko bi re­kao. Ne­će bi­ti baš ta­ko. U no­vi­je vre­me Iri­ža­ni po­če­li da se ”do­se­ća­ju”. Na­či­ni­li ne­dav­no ugo­vor sa su­sed­nim op­šti­na­ma o za­jed­nič­kom raz­vo­ju ru­ral­nog tu­ri­zma. Za po­če­tak, i to je ne­što.

U Sr­bi­ji se, ka­žu po­da­ci, od se­o­skog tu­ri­zma za­ra­di oko de­set mi­li­jar­di di­na­ra, to je 16 pro­ce­na­ta od di­rekt­nog tu­ri­stič­kog bru­to do­ma­ćeg pro­iz­vo­da. A u Iri­gu?

Čo­vek od tu­ri­zma u Iri­gu sva­ka­ko je di­rek­tor Tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je Lju­bo­mir Le­lo­vić, on ima svo­ju vi­zi­ju na te­mu – ka­ko do­ve­sti go­sta tu, i ka­ko ga za­dr­ža­ti. Ve­li da u op­šti­ni ima oko 50 ka­te­go­ri­sa­nih do­ma­ćin­sta­va, vi­še od 350 le­ža­ja, ali se ona ne ba­ve se­o­skim tu­ri­zmom. Se­o­ski tu­ri­zam je ka­da jed­no do­ma­ćin­stvo go­sti­ma obez­be­di sme­štaj u svo­jim ku­ća­ma, hra­nu i pi­će ko­je je sa­mo pro­iz­ve­lo. Tre­nut­no se u op­šti­ni se­o­skim tu­ri­zmom ba­vi sve­ga ne­ko­li­ko do­ma­ćin­sta­va. Ne­dav­no je u Ve­li­koj Re­me­ti otvo­ren et­no-re­sto­ran, usko­ro će u Kru­še­do­lu bi­ti otvo­re­na jed­na et­no-ku­ća, u Ša­trin­ci­ma je u to­ku iz­grad­nja et­no-kom­plek­sa, kao i u Ja­sku. U Ne­ra­di­nu je Per­kov sa­laš, usko­ro po­či­nje iz­grad­nja Pa­u­no­vog sa­la­ša u Gr­ge­te­gu. Sve ovo tre­ba da mo­ti­vi­še lju­de na se­lu da i oni poč­nu da se ba­ve se­o­skim tu­ri­zmom.

A to zna­či: ubr­za­ni raz­voj se­la, za­po­šlja­va­nje, osta­nak mla­dih u nje­mu, i na­rav­no – pri­hod. Di­rek­tor Le­lo­vić tvr­di da je ova or­ga­ni­za­ci­ja sprem­na da po­mog­ne u struč­nom smi­slu, po­pu­lar­no re­če­no, sle­de edu­ka­tiv­ni se­mi­na­ri. Ali ne o to­me ka­ko se pra­vi do­bra ra­ki­ja, pre­po­zna­tlji­vo vi­no, slat­ko od du­nja, sre­mač­ka su­pa, štru­dla, gi­ba­ni­ca ili pi­le­ći pa­pri­kaš, pa uz sve to tam­bu­ri­ce i be­ćar­ci do uran­ka. Ne, Srem­ci, u ovom slu­ča­ju Iri­ža­ni, mo­ra­ju da na­u­če ka­ko go­sta na­ve­sti da do­đe i – po­tro­ši ko­ji di­nar.

A da bi do­šli, tre­ba pr­vo do­bar put do se­la. Pa i vo­da, pa i stru­ja, a bo­ga­mi i pu­to­kaz. E, tu mo­ra da za­leg­ne op­šti­na.

U pro­tiv­nom, di­vi­će se Srem­ci – Iri­ža­ni ta­mo ne­kom jor­go­va­nu s ju­ga, i ku­pi­ni, i ma­li­ni, pa i tu­đoj sla­ni­ni. Kao u onoj pe­smi ”Po­šla mo­ma na vo­du, ču­di­la se kan­ti…

A dok se ta­ko Irig ču­di, vi­no­gra­di dre­ma­ju, ma­na­sti­ri ću­te, a tam­bu­re tu­gu­ju…