Proizvodi pekinške patke i engleske guske

Dobitnik brojnih pehara i diploma

Stara Pazova – Kr­nje­šev­ča­nin Živ­ko Be­lić ko­ji se pre ne­ko­li­ko go­di­na na­sta­nio u Sta­roj Pa­zo­vi ima neo­bi­čan ho­bi.Pro­iz­vo­di ra­snu pe­rad, pe­kin­ške pat­ke, en­gle­ske gu­ske, som­bor­sku ka­por­ku, tak­mi­či se i osva­ja pri­zna­nja. O to­me ka­ko je sve po­če­lo Be­lić ka­že:

– Se­stra i zet su mi pre šest go­di­na po­klo­ni­li ne­ko­li­ko pa­ri pe­kin­ških pa­ta­ka. Iste te 2004. go­di­ne sam u je­sen uče­stvo­vao na pr­voj iz­lo­žbi pe­ra­di u No­voj Pa­zo­vi i osvo­jio pe­har i di­plo­mu. Ta­ko je sve po­če­lo. Spri­ja­te­ljio sam se sa lju­di­ma istih in­te­re­so­va­nja, oni su mi po­mo­gli da do­đem do dru­ge ra­sne pe­ra­di. Po­no­san sam na svo­je en­gle­ske gu­ske – land­sku i sa­seks, na svo­je pe­kin­ške pat­ke, na do­ma­ću ko­koš – som­bor­sku ka­por­ku.“

Be­lić se za krat­ko vre­me pro­bio u sam vrh voj­vo­đan­skih ko­lek­ci­o­na­ra i pro­iz­vo­đa­ča ra­sne pe­ra­di. Na iz­lo­žbe iz­no­si 25 ko­ma­da naj­lep­še ra­sne ži­vi­ne. Ka­že, naj­u­spe­šni­ja mu je bi­la 2007. go­di­na ka­da je na broj­nim tak­mi­če­nji­ma osvo­jio 15 pe­ha­ra.

– Naj­dra­ži mi je pe­har osvo­jen na Gu­šči­ja­di u Plan­di­štu. Te go­di­ne je na iz­lo­žbi uče­stvo­va­lo še­sna­est ra­sa gu­sa­ka, po­be­di­la je mo­ja land­ska gu­ska. Ina­če, naj­ma­sov­ni­je je tak­mi­če­nje u Som­bo­ru, uče­stvu­je vi­še sto­ti­na iz­la­ga­ča ži­vi­ne i do dve hi­lja­de ra­snih go­lu­bo­va či­ji su vla­sni­ci iz ze­mlje i ino­stran­stva. Vi­še pu­ta sam ta­mo osva­jao pe­ha­re. Kad je ži­vi­na u pi­ta­nju, uglav­nom se, tak­mi­če muž­ja­ci. Naj­bit­ni­je je da su le­pog sta­sa, da ima­ju le­po per­je, kre­stu i rep, ka­že ko­lek­ci­o­nar ra­sne pe­ra­di Živ­ko Be­lić.

Živko Belić ponosan na svoje jato

Be­lić svo­ju “ko­lek­ci­ju“ mo­ra da hra­ni i ne­gu­je, po­treb­no je ima­ti nov­ca i za od­la­ske na iz­lo­žbe. Pa je od­lu­čio da od svog ho­bi­ja na­pra­vi po­sao.

– Sa pri­ja­te­ljem iz In­đi­je Bo­ri­sla­vom Bor­či­ćem ku­pio sam in­ku­ba­tor, po­če­li smo da pro­iz­vo­di­mo pe­kin­ške pat­ke. Go­di­šnje pro­iz­ve­de­mo hi­lja­du ko­ma­da. Pro­blem je pro­da­ja. Naj­vi­še ih pro­da­mo na pi­ja­ci, ne­što se pro­da i na iz­lo­žba­ma. Ce­na za­vi­si od uz­ra­sta. Jed­no­dnev­ni pi­li­ći se pro­da­ju po tri­sta di­na­ra. Za od­ga­je­nu pe­kin­šku pat­ku mo­že da se do­bi­je od hi­lja­du do hi­lja­du i tri­sta di­na­ra. Ne­ka­da ima za­ra­de, ne­ka­da i ne­ma. Ima na­zna­ka da pe­rad vi­še ne­će­mo mo­ći da pro­da­je­mo na pi­ja­ca­ma iako ima­mo re­gi­stro­va­no po­ljo­pri­vred­no do­ma­ćin­stvo. U ino­stran­stvu da iz­la­že­mo ne mo­že­mo jer je za nas ma­le pro­iz­vo­đa­če ve­o­ma kom­pli­ko­va­na pro­ce­du­ra da do­đe­mo do vak­ci­ne i do­bi­je­mo po­tvr­du da je ži­vi­na vak­ci­ni­sa­na, ka­že Živ­ko Be­lić ko­ji ima že­lju da do kra­ja ove go­di­ne osnu­je u Sta­roj Pa­zo­vi dru­štvo za uz­goj ži­vi­ne, pti­ca i ku­ni­ća. Ina­če, od 2004. je član no­vo­pa­zo­vač­kog udru­že­nja.

Zo­ri­ca Ga­ra­ša­ni Ste­fa­no­vić