Piše: Boris Miljković
Sećam se tog proleća, tih vikenda. Zemunski kej, Dunav , Karađorđev trg i ja. Tata je pokušao da me “spremi” za četvrti razred osnovne škole koju bih nastavio u Zemunu.
Bilo mi je zanimljivo sve to, ali sam tih dana redovno odlazio do autobuske stanice i gledao red vožnje za Banovce. Zapamtio sam ga napamet i bio sam spreman na beg za nazad.
Kažu: “Pa i ovo ti je Dunav. Pa i “Venecija” ima isto, pa čamci na bovama”. Jeste lepo. Gledam ja to sve, ali nešto fali oku dečaka…
Nema dvorišta gde će mi “zec” doneti poklon za Uskrs. Moji su govorili “Uskrs”. Gledam čamce pred suton, ali nema ovde deda Milenka da se vraća sa Dunava noseći ribu, a i moja “Venecija” u Banovcima je bila lepša mnogo. Kupio mi tata i rošule. Ravno oko zgrada, beton, puno dece. Ali nema mojih.
Tražim pogledom Srđana, mog brata od tetke, kuma. Nema ni Stipe. Nema nikog.
Uskrs uskoro, a strah sve veći. Hoću kući, neću ovde. Znam da će me vratiti tamo, sutra moram u školu. A opet mislim, šta ako tata laže, možda me ne vrate.
“Autobus! Otići ću autobusom”, razmišljam. Naravno da su me vratili otac i maćeha nazad, tamo gde pripadam. Uskrs, korpica puna jaja, igračke i ona dva moja basamka na kojima sam gledao šta sam sve dobio od “zeca”. Deda i baba su ispraćali mog oca i maćehu koji su odlazili noseći i sestru koja je mala bila. Samo sam mahnuo, ali ni blizu ulice nisam prilazio dok ne bih čuo auto da odlazi. Tad bih skočio sa basamka i istrčao na ulicu. Već u predvečerje tu su Toša i Gaga da se još izigramo do mraka.
Ne znam ja kakav je Uskrs tamo, ali ovaj ovde je za mene bio svetinja. Nisam ja za tamo neke metropole. Meni su ovde baba, deda, drugari, moje selo centar sveta i moja teta. I neka mene ovde, neću se žaliti. Samo vi idite, a ja ću se snaći.
I snalazio sam se…
