Piše: Nemanja Milošević
Situacija sa nestašicom šećera se taman stabilizovala. Međutim, nije prošlo ni nedelju-dve, a Srbe je već počela da muči nova muka. Kako stvari stoje, doručak u pekari će mnogima postati ozbiljan udar na kućni budžet. Čak i kada je reč o onoj do sada najjeftinijoj varijanti – kifla i jogurt.
Ovih dana, u većini pekara u Sremskoj Mitrovici, cena obične kifle dostigla je nekadašnju cenu vekne hleba, te se kreće od 40 do 50 dinara. Ekonomisti bi rekli “zakon tržišta”, a svaki iole razuman čovek će se zapitati – na osnovu čega je proizvod od nekoliko desetina grama brašna i triput više vazduha dostigao ovako visoku cenu?
Cena kilograma brašna je, što svaki građanin može da proveri u bilo kojoj prodavnici, ista već duže vreme i kreće se oko 50 dinara. Pa, razmislimo, koliko vazdušnih kifli može da se napravi od ove količine?
Sa druge strane, pekari se, kao i ostali proizvođači i trgovci, pravdaju rastom cena energenata. Ali, čini se da, uprkos značajnim poskupljenjima gasa i nafte, ni po tom pitanju nešto “ne štima”. Uprkos tome što neke pekarske peći rade na gas, kao i tome što brašno u pekaru stiže kamionom koji ide na naftu, kada se sve stavi na papir, prosto je nemoguće da cene pekarskih proizvoda “odu” gotovo duplo u odnosu na ranije.
Pitam se, da li pomenuti kamion pekarima dovozi po jedan kilogram brašna u svakoj turi? Takođe, pitam se i da li se u pekarskoj peći u jednoj turi peče samo jedna kifla? Sudeći po cenama, jedino to bi bilo adekvatno opravdanje.
Međutim, u kamion staje nekoliko tona brašna, a peći su pune, pa tako – cena gotovog proizvoda po jedinici, uprkos poskupljenjima energenata, ne može biti baš toliko veća.
Zato, pre će biti da se radi o novim mahinacijama, na koje smo u svetlu pandemije korona virusa, a kasnije i rata u Ukrajini, već uveliko navikli.
Nego, kad bolje razmislim, mislim da sada razumem sve one koji su u svojim podrumima, između ostalog, pravili zalihe brašna. Sa cenom hleba koja je dostigla 80 dinara, to je potpuno razumljivo. Od jednog kilograma, možeš da umesiš dve dobrane pogače, koje su sigurno zdravije od pekarskog hleba koji se, poput gore pomenutih kifli, takođe pravi od nešto malo brašna, i nešto više vazduha.
Isto tako, ako si malo umešniji, moći ćeš da napraviš i domaću pitu, koja će svakako biti bolja od polupraznog bureka sa užeglom mašću, za koji bi izdvojio skoro 200 dinara. A da ne pominjem da ni u jednom parčetu nećeš dobiti onih propisanih 250 grama, osim ukoliko se ne računa težina bureka pre nego što je ušao u furunu. Iz ovog obroka izuzimam jogurt, čija cena je dostigla novu cenu kifle. Takođe, bez ikakvog osnova.
E sad, o tome šta sve nije u redu u našim pekarama i šta se sve obija o leđima gladnog čoveka mogu da tupim do sledeće srede. Stvari stoje tako da oni svoj proizvod mogu da naplate koliko im volja, pa ti kupi ili nemoj. Ali, to nije razlog da, samo zato što “moramo nešto da pojedemo”, punimo buđelar onih koji nam svesno deru kožu sa leđa. Iz tog razloga, i lično sam prešao na domaći sendvič za doručak. Što bi se reklo – znam šta jedem. A, pritom, niko se neće obogatiti zato što sam “malo ogladneo”.
