Piše: Nemanja Milošević
Ekonomski rat između Amerike i Kine, pa i ostatka sveta, glavna je tema svetskih medija poslednjih nedelja. Uvođenje carina na uvoz robe u Sjedinjene Američke Države, kao i kontra-mere Evropske unije, za običnog čoveka, Sremca, verovatno predstavljaju misaonu imenicu, koji ne sluti da bi previranja na globalnom tržištu mogla da utiču na njegov svakodnevni život.
A kafa sve skuplja. Primetili ste? Pa, da. Inače, osim vremenskih (ne)prilika i akciza, na cenu omiljenog nam napitka utiču i carine, s obzirom da je u pitanju roba koja se ne proizvodi baš svuda. Poskupeće, priča se i Temu.
Nego, bez kafe i Temua se još nekako i može. Naći ćemo već neki način da se raskrmeljamo. Ali, bojim se da ono što ćemo videti nakon što protrljamo oči neće baš mnogo da nam se svidi. Jer, ova svetska carinska igra vrlo lako može da se obije o grbaču svakog od nas.
Kako? Pa, osvrnite se oko sebe. Fabrike stranih investitora, mahom iz Zapadne Evrope i Amerike, a u poslednje vreme i sa istoka, svuda su oko nas. A ono što se ovde proizvodi i izvozi, uglavnom su komponente. Komponente za sve i svašta. Između ostalog, na primer, i za automobilsku industriju, uglavnom evropsku.
Međutim, šta mislite, šta će biti sa evropskom automobilskom industrijom kada počne da oseća efekte američkih carina? Da li će moći da plasiraju svoje proizvode u istoj meri kao i do sad? I da li će im biti potrebni svi oni silni delovi koje ovde u normu štancamo? Možda sad malo bolje shvatate kako carine u jednoj Americi mogu da utiču na našeg običnog čoveka, radnika. A sa druge strane, da li će Evropi i dalje biti potrebna silna radna snaga koja je odavde otišla u njihove fabrike i gde će ta radna snaga ukoliko pomenuta potreba prestane da postoji?
To nam ostaje da vidimo. Ali, zato sada možemo da se pitamo šta smo to učinili kako bismo ojačali sopstvene privrednike, s obzirom na to da su strani investitori poznati po kupljenju pinkli čim primete da im je posao neisplativ? O tome je upravo bilo reči i na sednici Parlamenta privrednika Srema, održanoj protekle nedelje, gde su se lokalni privrednici sa pravom pitali – A gde smo tu mi?
Poznato je odavno da su strani investitori mnogo lakše dobijali, na primer, subvencije za zapošljavanje radnika. Prosto, regulative su takve da favorizuju velike inicijalne investicije, kakve domaće firme često nisu sposobne da obezbede. Tu su i podsticaji za grinfild investicije, poreske olakšice i slično. S tim u vezi, jasno je da se domaći investitori u startu nalaze u nepovoljnijem položaju, pa dalje i ne čudi što su velike i razvijene domaće kompanije kod nas prava retkost.
A, bilo bi lepo kad bismo svoju ekonomiju razvijali sami. Slažete se? Da u svojoj zemlji osnuješ ili raširiš posao, zaposliš ovdašnje ljude i pritom imaš svu moguću podršku institucija. Čak i u ekonomski stresnim situacijama, poput ove aktuelne, sumnjam da će veći broj domaćih privrednika bataliti posao ili spakovati kofere i otići u neku daleku zemlju zbog jeftinije radne snage. I, šta bi bilo kada bi ovi ljudi dobili bar malo vetra u leđa?
Pa, u toj situaciji, možda ne bismo imali toliko razloga za strah od odlaska stranaca, koji u poslednje vreme sporadično i stavljaju ključ u bravu, onako s neba pa u rebra. Da ne pominjem sad primere…
