Kad se zavrti ukleti sat…
Jedino svetlo mi je, kaže dok upire ka sobi odakle dopiru dečiji glasovi, ono koje dolazi iz ove sobe. Otvorim prozor, kada je lepo vreme, pa pustim da uđe. To je dečija soba. Imam troje dece – dodaje kroz smešak. – Nikolu (16), Nikolinu (11) i Jelenu (7)
Stoji na prozoru. Naslonjen na napukli drveni okvir. Puši cigaretu brzo uvlačeči dim. Povremeno se osvrće iza sebe, nešto dovikuje i trese pepeo na travu ispred kuće. Oronuola figura otkriva nekada stamenog čoveka, baš kao što i zapuštena, velika kuća svedoči da je u njoj nekada bilo života. Čovek u sivoj pohabanoj majici i glave pokrivene jednako pepeljastom kosom savršeno se uklapa u kuću čiji je stanovnik…
– Sve je ovo nekada bilo drugačije, pre samo sedam ili osam godina, više nisam ni siguran, priča dok mu prilazim gledajući ga radoznalo sa ulice. – Sada sam tu gde sam. Na prozoru, kao vrana na žici. Lovim svež pogled.
Shvatam da je ulovio moj, očigledno dovoljno nov i radoznao da mu nije mogao promaći. Poziv da uđem u dvorište prekida moje ćutanje. Prihvatam i povlačim natrulu kapiju. Posle nekoliko koraka došao sam do velikih ulaznih vrata.
– Goran Petrović, kaže mi moj novi poznanik, dočekavši me na ulazu u svoj dom. Pruža desnu ruku, prihvatam je. – Uđite slobodno, da vidite šta je život.
U velikoj prostoriji koja je, kako mi se učinilo, od nekadašnjeg predsoblja pretvorena u prostranu dnevnu sobu vlada mrak. Sa desne strane je sočić, na njemu nekoliko praznih plastičnih flaša od soka i jedna sveća. Kroz vrata na levoj strani zida dopiru dečiji glasovi i tanak mlaz svetla. Napred je ulaz u kupatilo, a kraj vrata nakrivljenih i već izbačenih iz štoka, do polovine vlažnog i neurednog zida naslagan je veš. Čist i prljav, jednako izgužvan.
Domaćin me upućuje na stolicu, sabiramo se oko sveće. Ponovo pali cigaretu.
– Eto to vam je kad vam pokvareno brojilo upropasti život, počinje svoju priču. Sve je počelo 2006. godine kada sam kupio ovu kuću. Od tada do danas došao sam do mraka i socijalne pomoći koju sam počeo da primam 2012. godine. Da li sam ja uklet ili je nešto loše u kući, ne znam više ni sam, kaže kroz uzdah. – Čim sam je kupio, a možda nisam ni trebao, video sam da brojilo ne valja. Žalio se, kukao, kumio, molio. Jedan mesec potrošimo 200 i 400 kilovata, drugi tri puta više, pa onda posle nekoliko meseci opet 400 kilovata, a sve iste mašine… televizor, frižider, bojler… Ne znam.
Nastavak pročitajte u štampanom izdanju „Sremskih novina“
