Ovih dana, novinari „Sremskih novina“ rešili su da ožive duh nekih prošlih vremena i obiđu mesta koja su Sremci nekada voleli, a kojih više nema. O tome kako su ta mesta nekad izgledala, kako su ljudi provodili vreme na njima, ali i gde su nestala i kako izgledaju sad, bavićemo se u narednih nekoliko brojeva
Nekada su se na Trgu slobode u Inđiji susretale generacije, prve ljubavi, drugarstva i svakodnevni životi jedne varoši. Danas je njegovo lice drugačije, ali za one koji su tu odrastali, neke slike nikada ne blede.
Kada danas stane na Trg slobode, Emilija Gorjanović iz Inđije gleda prostor koji poznaje decenijama. Ipak, ponekad joj se čini da ispod ovog današnjeg trga još uvek postoji jedan drugi, onaj koji je nosio tragove njenog detinjstva i mladosti. Drugačiji trotoari. Drugačije zgrade. Drugačiji ritam grada. Ali uspomene su, kaže, ostale iste.
-Kad pogledam Trg danas, naravno da vidim kako se sve promenilo. Ali ja ga u glavi i dalje vidim onakvog kakav je bio kada sam ja bila mlađa, priča Emilija, dok pogledom prelazi preko prostora koji je za mnoge Inđinčane oduvek bio mesto susreta.
Nekada se nije govorilo: „Vidimo se negde u gradu.“ Znalo se gde. „Vidimo se na Trgu.“
I to je bilo dovoljno.
Tu su se sretali oni koji su žurili na posao, učenici posle škole, prijatelji koji su išli na kafu, momci koji su se pravili da slučajno prolaze baš onuda gde će sresti devojku koja im se dopada. Trg je bio više od prostora. Bio je dogovor. Bio je orijentir. Bio je deo svakodnevnog života.
Emilija se seća vremena kada je grad imao drugačiju atmosferu. Kada se manje žurilo, kada su se ljudi više poznavali i kada je jedan susret na ulici lako mogao da potraje duže nego što ste planirali.
-Svi smo se znali. Nije bilo telefona da se javiš nekome: „Gde si?“ Ako se dogovoriš sa nekim, čekaš ga. I znaš da će doći.
Možda su baš zato sastanci bili važniji. I prvi susreti. I prve ljubavi. I poslednji pogledi.
Na Trgu su se, kao i u svakom malom gradu, dešavale one male stvari od kojih se kasnije napravi ceo jedan život.
Neko je tu prvi put sreo osobu koja će mu postati najbolji prijatelj. Neko je čekao devojku. Neko je posle škole ostajao još „samo pet minuta“, koji su se pretvarali u sat vremena.
Danas je uređen drugačije, savremenije, prilagođen novom vremenu. Rekonstrukcija Trga slobode završena je 2024. godine, a prostor je dobio novo parterno uređenje i drugačiji izgled. Ali nijedna rekonstrukcija ne može da ukloni ono što je ljudima ostalo u sećanju. Jer grad nije samo ono što vidimo. Grad su i oni koje smo na njegovim ulicama voleli. Oni koje smo čekali. Oni sa kojima smo se smejali. I oni sa kojima se više nikada nećemo sresti.
Emilija zato današnji Trg ne posmatra kao nešto što je „izbrisalo“ onaj stari. Naprotiv.
-Sve je to sada deo jedne iste priče. I ovaj Trg koji gledamo danas i onaj koji pamtimo. Samo što mi, kad ga pogledamo, ne vidimo svi isto.
Ona vidi svoju Inđiju.
Onaj grad u kome su se prepoznavali pogledi, u kome se znalo ko je čiji, gde su deca odrastala gotovo pred očima cele varoši i gde je bilo dovoljno da kažeš da ideš „do Trga“, pa da svima bude jasno gde si.
Nove generacije imaju svoja mesta, svoje navike i svoje uspomene koje tek treba da postanu sećanja. I to je, možda, najlepša stvar kod jednog trga. On ne pripada samo jednoj generaciji.
Svaka mu ostavi nešto svoje.
M. S.
