Piše: Boris Miljković
Gledao sam jutros moj Dunav. Zašto kažem moj? Odrastao sam bukvalno na par metara od te velike reke. Tu mi je bila kuća. Detinjstvo i život su mi se sveli na tu prelepu reku koju dobro znam od svog ranog detinjstva.
Preplivao sam ga ne znam koliko puta, pecao, odrastao sa alasima i vremenom sam došao do teških mreža i života na Dunavu.
Možda, uspomene mi daju sliku da je Dunav baš ovde najlepši, na ovom delu svog toka, u mom mestu Starim Banovcima. Na prvi pogled lep i boje neba koja je tog dana. Od sivih do plavih boja i noću boje kao tamno ogledalo uz svetlosti mesečine.
Bilo je puno radosti na reci, a i puno tuge. Godinama sam video koliko je života Dunav „odneo“. Davili su se i oni koji su bili njegovi, a to su alasi. Puštala ih je ta velika reka da ubiraju plodove sa njenog dna. Ali usud i prokletstvo alasa je bilo da nema prava na grešku. Jedna greška značila je smrt. To pravilo su znali svi koji su se otisnuli u vodu u potrazi za svojim parčetom hleba.
Težak je život tih ljudi koji žive od čamca i mreže. Vetar, sunce, kiše, vremenom ti iseku lice, prošarajući ga borama i dušu napune setom. U čamcu odlazi mladost a dolazi starost. Mreže su sve teže, a nekad jake ruke su sve slabije. Obično love dok god mogu da dignu i onu laku mrežu. U podsvesti kao da znaju da kada se sa vode ode, povratka nema.
Njihov život je ta reka. Bez reke znaju šta ih čeka, a to je starost. Neko bi rekao da svi starimo. A ja bih dodao da alasi stare uz patnju i sećanja na veliku reku. Možda ponekad i pomisle u sebi da su trebali pogrešiti i ostati tamo gde pripadaju, a to je ponovo reka.
Ponekad, kada vidite alasa u čamcu, mahnite mu. Uzvratiće vam i osmehnuti se. Ne pitajte me kako znam…
