Piše: Boris Miljković
Ne znam šta bih rekao, ali to su prava, zakoni, paragrafi što bi Đole Balašević rekao u pesmi. Nit` popu, nit` đakonu? Možda dđavolu? Možda Evrovizija? Rijaliti?
Onda često čitam na društvenim mrežama komentare tipa: “Pa vaše generacije su napravile rat, klanicu na ovim prostorima, a krivite danas decu“. Ne znam da smo napravili, ali znam da smo uvučeni bili u to jer masom je tad upravljala politička opcija ratnih huškača sa svih strana.
Mislim da je obično naizgled nepoštovanje nastavnika dok ulazi u učionicu ravno ratu koji se danas vodi bez oružja, bombi. Mislim da ste vi, deco, već u ratu koji će dugo trajati. Naši ratovi su se završavali i imali kraj. Rat koji se vodi danas je, bojim se, početak bez kraja i bez neprijatelja.
Stub porodice je srušen, stub škole takođe. Stid i sramota postaju mana.
Žao mi je žrtava naših ratova i mi smo ih oplakali. Današnje generacije vode rat bez kraja, rat bez suza, rat bez empatije, rat bez poštovanja.
Kažu mir je, nema rata? Mislim da rata ima i da su žrtve velike, samo se trudimo da to ne vidimo zatvarajući oči pred nekim stvarima koje su ranije bile sramota. Sramote, izgleda, nema danas, ili se sakrila negde tamo. Nešto mi ne ide to “dečija prava” jer bio sam i ja dete. I onda smo imali prava, samo su drugačije izgledala. Dobar dan, izvini i molim!
