Piše: Nemanja Milošević
Jedan dečak iz Jagodine postao je opšta senzacije na društvenim mrežama ovih dana. I to, ne zato što se bavi komentarisanjem skupih patika, promocijom kompjuterskih igrica ili omalovažavanjem vršnjaka. Njegov hobi, koji je izazvao toliku pažnju, zapravo je – heklanje!
Pisali su ovih dana o njemu mediji na sve strane, pa sam tako saznao i da je trenutno u projektu heklanja najvećeg ćilima ikada isheklanog, a svaki novi pratilac na njegovom Instagram profilu predstavlja jednu petlju. Ovaj dečak, između ostalog, za cilj ima promociju starih zanata i učenje svojih vršnjaka korisnim stvarima.
Međutim, jedno ovako uzorno dete, ipak, nije priraslo za srce baš svima. Prosto – iskače iz klišea. Kako iz klišea modernog odrastanja uz razonodu bez ikakvog cilja, nego i iz tradicionalnog patrijarhalnog klišea u kom je muškarac sa heklicom u ruci okarakterisan kao najveća sramota.
Tako je usledila i javna osuda od strane jednog sveštenog lica, koje je, između ostalog, navelo kako bi bilo bolje da ovaj dečak cepa drva, čuva krave ili vozi traktor. U tom slučaju, prema njegovom mišljenju, bio bi pravi uzor drugoj deci.
A ja čitam i pitam se, kakav uzor nam je, kao mahom verujućem narodu, dao upravo ovaj sveštenik, koji bi, bar po pravilu, uzor trebao i da bude? Da treba da diskriminišemo tuđa interesovanja? Da poslove delimo na „muške“ i „ženske“ čak i leta gospodnjeg 2026? Da u vodu bacimo sve one priče o rodnoj ravnopravnosti? Ili da je u redu izvređati jedno dete?
Osim toga, pitam se i kakav nam uzor daje naše sveštenstvo uopšte (čast izuzecima)? Dok sa jedne strane slušamo priče o skromnosti, gledamo ih kako umesto traktora koji je dotični pop spominjao voze luksuzne automobile nemačke proizvodnje. Ako već spominjemo cepanje drva, nisam siguran koliki udeo sveštenstva se uopšte na drva greje? A mnogi su kravu videli samo na slici.
I dok religija propoveda onu priču „ljubi bližnjega svog“, istovremeno se pojedini njeni propovednici mešaju u politiku i seju mržnju, dok ljude i dalje dele po veroispovesti i nacionalnosti. K`o da je bogova milion, a ne jedan koji, kako kažu, sve vidi!
Tako je i nedavno, čujem, u pojedinim mestima bio zabranjen dolazak uskršnjem zecu. Kažu, zec nije pravoslavac, pa nema šta da radi sa srpskom decom za najveći hrišćanski praznik. I istina, nije. Nije čak ni katolik. Zec dolazi iz nemačke mitologije i simbolizuje dolazak proleća, a kao uskršnji darodavac završio je slučajno – verovatno je bio simpatičan deci i roditeljima, pa se odomaćio i kod njih, i kod nas.
Nego, ne mogu, a da ne pitam. Zašto onda još uvek palimo badnjak za Božić? U jevanđeljima, koliko sam upućen, ne piše ništa o grejanju u Vitlejemu u januaru. Ali je zato ova biljka predstavljala simbol sveta u staroslovenskoj mitologiji („prav“, „jav“ i „nav“, ako ste čuli za to) i bila je nerazdvojna od čuvenog Peruna.
Zato, nemojmo o moralu. Molim vas. A decu ostavite da uživaju u svom detinjstvu, bilo da čekaju poklone od uskršnjeg zeca, pale badnjak sa mamom i tatom, heklaju ili trče za loptom. Sve dok su srećni, sasvim je svejedno.
