U našim selima, gde su kapije sve teže, a dvorišta sve tiša, postoji jedan korak koji njihovi stariji stanovnici prepoznaju izdaleka. To je korak žene koja već skoro dve decenije ulazi tamo gde mnogi ne svraćaju, u kuće u kojima tišina često boli više od svake bolesti.
Najda Ranđelović iz Čalme nije samo gerontodomaćica, ona je glas koji prekida muk dugih popodneva i ruka koja pridržava onda kada noge iznevere, a volja klone. Iako je i sama jednom bila stranac koji traži svoje mesto pod ovim nebom, danas je ona most između samoće i života. Za one kojima je sutrašnjica neizvesna, ona je dokaz da nisu zaboravljeni, neko ko ne donosi samo hleb i lekove, već donosi sebe, svoje strpljenje i srce koje je odavno prestalo da se brani od tuđe patnje.
Sada već davne 2007. godine, Najda je postala jedna od prvih gerontodomaćica pri Centru za socijalni rad „Sava“ u Sremskoj Mitrovici. Za sve te godine, vodila je računa o više od 50 ljudi kojima je bila neophodna pomoć u svakodnevnom životu, od nabavke i plaćanja računa, preko kupanja i presvlačenja, pa sve do šetnje do lekara, nabavke lekova, pa i tople ljudske reči.
-U početku je bilo ne fizički, nego psihički jako teško. Često kažem da sam za sve ove godine mogla da pišem memoare. Danas, to mi je kao i svaki drugi posao. Ipak, psihički sam morala sama sa sobom da raščistim neke stvari da bih mogla da ga radim. Tu su ljudske priče, uglavnom teške, od kojih čovek ne može da pobegne, niti da isključi emocije. To su ljudi koji su sami, često oni koji su izgubili članove porodice. Svaka priča je teška za sebe, a najteže je to što želeli to ili ne saznate mnogo o njihovim privatnim životima. Sve to utiče na vas, a te njihove privatne priče najteže i deluju na nas – priča Najda.
Ona se trenutno brine o šestoro korisnika, a u jednom trenutku vodila je računa o njih petnaestoro. Međutim, kako kaže, u našim selima je sve manje ljudi, staračka domaćinstva se plako gase, pa je samim tim i korisnika sve manje.
O njenom radu Sremske novine su pisale u više navrata. Još tada je bilo reči o tome da je mnogi korisnici gledaju kao člana svoje porodice. A, kako kaže, ni ona nikada nije ostajala ravnodušna.
-Njima razgovor, zapravo, najviše prija. Treba ih nekad utešiti, ili im pomoći da prežive te teške trenutke. A na kraju, naš posao se najčešće završava smrću korisnika, što nam svima veoma teško pada. Mi se vežemo za njih i to nam pada kao da smo izgubili člana porodice. Ima ljudi kod kojih idem godinama i zaista ih doživljavam kao svoju porodicu. Koliko god se trudili da se ne vežete za njih, to je nemoguće. Iako to nije profesionalno, ljudski je – kaže Najda.
Ipak, ovaj posao je jedan od najhumanijih. I, kao i svaki human posao, sa sobom nosi i emocionalnu satisfakciju.
-U ovom poslu najlepše se osećate kada vidite da možete nekome da olakšate koliko-toliko njihov starački, samački ili bolesnički život. Kada dočekaju da im neko otvori vrata, da sa nekim popričaju i provedu vreme. U mnogim kućama smo mi jedine koje dolazimo i ti ljudi imaju kontakt samo sa gerontodomaćicama. A svakom čoveku je potrebno društvo, neko kome će moći da se poveri, neko na koga će moći da računa – kaže naša sagovornica.
Međutim, jasno je da ovaj posao ne može da obavlja svako. To verovatno i mogu samo osobe koje u sebi imaju dovoljno posvećenosti i empatije da mogu da ih dele sa drugima, a Najda ove osobine i te kako ima. Tako je i van radnog mesta, kada poslom ili razonodom prošeta gradom, možemo videti kako pomaže starijim ljudima na ulici.
-To mi je prosto ušlo u naviku. Ako vidim nekoga na ulici kome je potrebna pomoć, da li da mu se ponese teška torba, pomogne oko kretanja ili, što je jednom bio slučaj, guraju invalidska kolica, prosto ne mogu, a da mu ne ponudim pomoć. I kada tako nešto učinim, ja se osećam bolje, bez obzira na to da li sam na poslu ili ne – zaključuje Najda.
Sa juga na sever
Inače, Najda je u Čalmu sa pokojnim suprugom došla sa juga Srbije davne 1990. godine. A ta promena, ne samo teritorijalna nego i kulturološka, bila je prilično velika.
-Najteže mi je bilo to što ovde nemam nikoga u krvnom srodstvu. I onda, nedeljom svakome dođe neko, a meni niko. Međutim, vremenom se to prevaziđe. Takođe, razlika u kulturi je velika između severa i juga, na kom su ljudi više vezani. A ja, u jednom trenutku sam se osećala kao stranac i tamo i ovde. Ipak, danas u Čalmi imam prijatelje, a od prvog dana sam i u Udruženju žena „Ženski svet“. Dobro se slažemo i na kraju sam našla svoje mesto ovde u Čalmi. To je sada moj dom – kaže Najda.
N. Milošević
