Piše: Boris Miljković
Srećan vam sedmi mart moje dame. Nekako bih preskočio taj osmi. Mislim, nije vam on ni bitan ako vas se sete samo tada. Tako da, ja vam čestitam sedmi mart. Može i april, maj, jun ili decembar. Nebitno. Žive i zdrave bile.
Možda bih drugačije gledao na to, kao većina muškaraca, ali ne mogu. A i učiteljica uvek za osmi mart tražila da crtamo mami!? Kako da crtam nekom koga nisam video nikad? Onda sam crtao konja za osmi mart. Hvala joj, nikad mi nije zamerila.
I odnesem babi nacrtanog konja, a ona plače. J**i ga, valjda ružan bio, a možda i sita bila konja. Deda dok je bio živ uvek kada preže vikao: „Anđo drži kobilu, stavi štranku“.
Posle joj nisam ni konje crtao. Moj brat od tetke bi joj doneo karanfil uvek. Opet bi plakala. Mislio sam, ženo pa ti ni karanfile ne voliš. A samo bi mahnula rukom i rekla: „Ta kak`i osmi mart, manite se deco“.
I tako su prolazile godine. Posle sam teti uvek čestitao osmi mart, a babi više nikada. I trajalo je to više od dve decenije. Već sam se oženio i kupim Vesni nešto usput .Što kažem usput? Pa bio sam odviknut od tog praznika i, `ajde babi posle toliko vremena kupim. Tad mi je rekla da nije mogla da podnese taj osmi mart zbog mene. Sva deca nose ukrasne papire i čestitke svojim mamama, a ja konja nacrtanog nosim babi.
Nije njoj trebala čestitka, a ni konj. Mislim, kako sam ja to nacrtao, to je više ličilo na mravojeda verovatno. Njoj je trebalo ono što ja nemam. Zato i nije volela taj osmi mart nikada.
Vremenom počinjem da shvatam koliku žrtvu je ta moja baba dala za mene. Možda sutra i nacrtam konja pa odnesem na grob babin. Volela je konje ipak, a volela je i mene konjinu. A tada kao mali mislio sam da se ljutila zbog konja i da zato plače. Posle mi je bilo jasno sve.
Crtajte deco i konje mamama, nije bitno. Samo crtajte i ne čekajte povod za to…
