„Smešteno na ušću reke Bosuta u Savu, selo Bosut je imalo veliki značaj u narodnooslobodičačkoj borbi, u prvom redu zbog svog povoljnog geografskog položaja. U ataru sela i njegovoj okolini bio je jedan od vrlo korišćenih prelaza iz Srbije i Bosne u Srem. Na tom mestu održavana je veza između partizanskih jedinica sa leve i desne obale Save.“
Tako započinje priča o ratnim zbivanjima u jednom malom sremskom selu, pretočena u knjigu „Selo Bosut u ratu (Hronologija događaja)“, autorke Ilinke Čekerinac (rođ. Drmanović), svedočanstvo o velikim stradanjima mesta i njegovih žitelja, ali i narodnoj snazi i istrajnosti da se odupre nemačkom i ustaškom zlu. To je i povest o partizanima iz bosutskih šuma, koji su u početku činili jednu četu, da bi kasnije prerasli u moćan odred, borbenu jedinicu sposobnu i odlučnu da ratuje za slobodu, a protiv uvek brojnijeg i tehnički opremljenijeg neprijatelja.
Knjiga o Bosutu i Bosućanima u ratu, objavljena 1968. godine, u izdanju SUBNOR-a Srbije, kao prva u nizu seoskih ratnih hronika, upravo tako je i napisana – hronološki. Pet ratnih godina, svaka posebno obrađena, na osnovu raspoložive istorijske građe, ratne štampe i sećanja ne baš brojnih preživelih svedoka. Ovo poslednje će se pokazati i kao najveći problem, kaže Ilinka Čekerinac, jer u vreme prihvatanja partijskog zadatka da napiše knjigu, a sve je počelo 1964, autorka je mogla da se osloni na svedočenje tek malog broja meštana. Bosut je iz rata izašao sa oko 600 preživelih, a od njih je, dve decenije posle oslobođenja, tek 50-60 moglo „nešto da kaže“.
Hronici događanja 1941-45. godine, datoj po datumima, prethodi uvodni deo knjige koji se odnosi na nastanak i prošlost ovog mesta. Prema istorijskim podacima, selo Bosut je nastalo kao zbeg ispred turskog zuluma – „prvi naseljenici ovde su se pojavili na samom početku XVIII veka (oko 1706. godine)“. Radilo se o izbeglima iz Mačve, koji su svoju novu naseobinu najpre nazvali Ušće. Tek u drugoj polovini XIX veka selo će dobiti današnje ime, po reci Bosutu. Od 1733. godine, kada je imalo samo 44 žitelja, mesto će početkom XX veka narasti do 1.100 „duša“.
Ratna povest sela Bosuta mogla bi se smestiti između dva datuma: 8. aprila 1941, kada je u toku noći naređena evakuacija stanovnika (mada se nije tačno znalo zbog čega) i početka aprila 1945, kada su izbegli Bosućani počeli da se vraćaju (iz Rume, Hrtkovaca i dr. mesta) u tokom rata potpuno spaljeno selo. U međuvremenu – napuštanja i vraćanja u svoje kuće, hapšenja i streljanja, upućivanja u logore, odlasci u partizane, fašistička masovna zverstva i spaljivanje sela, naročito tokom aprila 1944…
Pošto su kuće bile popaljene, a stanovništvo prinuđeno da se skloni u šumu, nastali su još teži dani za Bosućane. Neprijatelj nije imao nameru da se povuče iz naselja, pa autorka hronike „Selo Bosut u ratu“, ovako opisuje dešavanja početkom maja 1944. godine:
„Pošto se videlo da povratka u selo neće biti u dogledno vreme, partijska organizacija i MNOO održali su sastanke. Na sastanku partijske organizacije odlučeno je da se prikupi sve stanovništvo sela na jedno mesto i da se organizuje zajedničko prebivalište, koje su nazvali Bosutski kolektiv. U to vreme pojam „Bosutski kolektiv“ označavao je ne samo prebivalište nego i grupu Bosućana, koja je živela tu u „Bosutskom kolektivu“. Sve stanovništvo je skupljeno kod železničke stanice Bosut (oko 5 km zapadno od sela).
Odmah se pristupilo pravljenju baza u koje bi se ljudi mogli skloniti, ako naiđe neprijateljska vojska… U ove baze moglo se smestiti sve stanovništvo… Radi bezbednosti stanovnika Kolektiva, preko dana je postavljana straža na prilazima šumi… Sa drveća su svakodnevno posmatrali kako gore kuće u selu…“
Ilinka Čekerinac je na kraju knjige priložila popise izginulih i preživelih boraca, zatim Bosućana ubijenih i oteranih u logore, kao i onih izbeglih u Srbiju. Svi ovi spiskovi, kako kaže, nisu mogli biti potpuni i konačni, jer se do imena dolazilo veoma teško, s obzirom na ranije pomenuta ograničenja u prikupljanju podataka. Pa, ipak, autorka – koja nije imala iskustva u takvim poduhvatima, a ni uzore – uspela je da „probije led“ i od zaborava sačuva važne događaje i ličnosti iz svog slobodarskog, rodnog sela.
Dušan Poznanović
