Piše: Nemanja Milošević
Obeležila je Sremska Mitrovica 1. novembra Dan oslobođenja u Drugom svetskom ratu. Istog dana, ovaj datum svečano je obeležio i Laćarak. Lepo je što i danas postoje oni koji ne prepuštaju zaboravu sve one koji su krv prolili da bismo se, pre tačno 82 godine, konačno rešili okupatora koji je hiljade i hiljade sremačkih majki zavio u crno.
Međutim, informacija koju sam čuo ovih dana, čini mi se baca senku na sve ono što su naši preci učinili tih ratnih četrdesetih. Priča se da će, u centru Laćarka, među narodnim herojima i imenima boraca koji su dali živote za slobodu, izgleda osvanuti i spomenik pukovniku Draži Mihailoviću, vođi četničkog pokreta.
I da se ne držimo sad opštih mesta. Stara je priča da u Sremu četnika, osim na nivou predratnih udruženja i sporadičnih akcija, tokom Drugog svetskog rata nije ni bilo. U borbama za oslobođenje, poznato je, na ovom, našem tlu, pripadnici ovog pokreta nisu dali ama baš nikakav doprinos. A upitan je i njihov doprinos u borbi protiv okupatora na području čitave tadašnje Jugoslavije, s obzirom na sporne dokumente o saradnji četničkog pokreta sa Vermahtom i promene politike po principu kako vetar duva. Ko želi, može i sam da pronađe dokumente u nemačkim arhivima koji su danas otvoreni i transparentni, a ko ne želi, može i dalje da veruje u bajke za malu decu i igra se maskenbala sa kokardom na glavi.
Nego, pitao sam se, kad sam to čuo, nešto drugo. Je l` se to, da prostite, neko zajebava sa Laćarcima? Onim pravim, čije su porodice tokom rata za slobodu dale svoje sinove i kćeri? Da li to neko, figurativno rečeno, urinira po imenima svih onih sa spomenika u Laćarku, čija je mladost ostala zakopana pod zemljom, mnogima da im se ni grob ne zna, postavljajući kraj njihovog spomena lik čoveka pod čijim vođstvom za slobodu Srema nije pala ni kap krvi, niti je opaljen i jedan jedini metak? Onoga, čiji su se vojnici, zajedno sa ustašama i Nemcima povlačili ka Zapadu, ne bi spasili svoje guzice negde u emigraciji.
Pitam se i šta na to, danas, kažu sami Laćarci? Da li im je drago, ili su višedecenijskim ispiranjem mozga nacionalističkom propagandom ostali potpuno slepi i gluvi?
Da li je to i dalje selo Vitasovića koji su četiri deteta dali za slobodu? Da li je to selo Milana Korice Kovača? Ili svih onih kojima imena ni ne znamo, a koji su mladost proveli u šumi i rovu i na istom mestu je i ostavili, ne vrativši se svojim kućama?
Kako stvari stoje, čini mi se da više nije. Ili je ponovo, ali ovaj put latentno, okupirano od fašističkih slugu, pod velom velikih patriota, koji sopstvenu istoriju, izgleda, slabo poznaju.
