Piše: Nemanja Milošević
Sedim i razmišljam o čemu pisati ove nedelje. Čitam vesti i tražim nešto što bi makar malo odstupilo od ustaljenog klišea, privuklo mi pažnju i nateralo me na komentarisanje. Međutim, ništa. Osim onih redovnih stvari, u svakom drugom naslovu vidim jedno te isto – izbori, izbori i samo izbori.
Pa rekoh, da napišem nešto i o tome, iako politiku baš nešto i ne volim.
Od toga ću i da počnem. Reći ću vam zašto je ne volim. Pa, čoveče, moju generaciju su politikom putem medija, a kasnije i interneta, bombardovali više nego NATO osiromašenim uranijumom. Rodili smo se uz šerpe i lonce, uz njih odrastali, a tako i danas. Čitav život gledamo u neke demonstracije. Od malih nogu na zidovima smo umesto najava bioskopskih projekcija gledali političke plakate. Predizbornih spotova smo se nagledali više nego muzičkih. A, ona radost kad te kao malog mama i tata vode na glasanje brzo je splasnula. Dosadilo, brate. Svake godine neki izbori…
Posle toga, škola. A ja se baš uhvatio društvenih nauka, kao pijan plota. Te šta je politika, te ideologije, te političke organizacije, sistemi… I kao šlag na tortu, nastavim sa društvenim naukama i tokom studija. A svaka društvena boljka, za čijeg lekara sam se učio, povezana je manje ili više sa – pogađajte – politikom!
Uz mladost, naravno, ide i kafana. Pa čoveče, ni tamo od politike ne možeš pobeći. I, zamisli, svi se u politiku razumeju! Sa svakom narednom čašicom, političko znanje se linearno povećava. Ma nema čoveka koji političke nauke nije izučio do tančina, a svi samouki!
U nekom trenutku, počeli su u generaciji da se izdvajaju i oni koji su rešili da se zapravo bave politikom. Učlanjivali se u stranke, ove ili one. I, što je najzanimljivije, njihovo shvatanje politike uglavnom se na kraju svelo na kravatu, odelo i lakovane cipele. Ideje su bile manje bitne.
I sve ove godine, svi pričaše o nekakvim promenama. Jedni su se njima bavili na izborima, drugi na ulici. Ali, niko u svojoj kući. A ta je promena najvažnija, dragi moji.
Jer, ništa nabolje ne može ići, ako se tuđim poslom bavimo. Ma ko bio na vlasti.
I baš zato me te političke stvari nikad nisu preterano zanimale, iako o njima dosta znam. Mislio sam uvek da je bitnije da razmišljam o tome šta ja mogu da uradim da mojoj porodici i meni bude bolje. Da mi nije potreban nekakav spasilac i da sve mogu sa svojih deset prstiju, a zamislite, bez politike. Jer, filozofiranje nikom dobro nije donelo, nego uglavnom rad. I to onaj koji počinje od sopstvenog dvorišta. Od najobičnijeg čišćenja snega na trotoaru ispred svoje kuće, preko pomoći komšiji da unese drva, pa sve do drugih, krupnijih stvari.
„U se i u svoje kljuse“, rekao je naš narod. Ali se te poslovice, koliko možemo da primetimo, nije baš pridržavao.
