Kolumnista

Piše: Milijana Barjakatervić

Ne­kad su ko­lum­ne pi­sa­li do­a­je­ni ju­go­slo­ven­skog  no­vi­nar­stva. A da­nas sva­ka za­mla­ta mi­sli  da ima šta da ka­že i da tre­ba to da pla­si­ra ši­ro­kim na­rod­nim ma­sa­ma. Do­du­še, či­ta­o­ci sa sta­žom će uvek pre­po­zna­ti kva­li­te­tan tekst, pa će za­mla­ti ne­ko već re­ći da pro­me­ni ho­bi.

Da­kle, ako ste po­mi­sli­li da  svo­je su­bjek­tiv­no mi­šlje­nje da­te da se od­štam­pa u hi­lja­du pri­me­ra­ka, is­ku­sni ko­lum­ni­sti bi vam mo­gli da­ti ne­ko­li­ko sa­ve­ta.

Pr­vo što tre­ba da ura­di­te je oda­bir i ob­ra­da te­me. Da bi vas ne­ko či­tao tre­ba da pi­še­te o za­ni­mlji­vim stva­ri­ma, ili o obič­nim, ali na za­ni­mljiv na­čin. Jer glu­po je da pi­še­te, a da stra­nu s va­šim tek­stom či­ta­o­ci pre­ska­ču kao re­kla­me za pre­pa­ra­te pro­tiv će­la­vo­sti.  Sle­de­ća, vr­lo bit­na stav­ka, je in­for­mi­sa­nost (ne­ki bi do­da­li  zna­nje ili obra­zo­va­nje, ali do­ka­za­no je da ima do­brih ko­lum­ni­sta bez di­plo­me i vla­sni­ka di­plo­ma (ovih, onih) bez po­tre­be za sve­žom in­for­ma­ci­jom. Ali ak­tu­el­nost ne zna­či da tre­ba da zna­te gde je za­vr­šio pr­sten po­pu­lar­ne uda­va­če sa te­le­vi­zi­je i slič­no.

Ko­lum­ni­sta je ustva­ri no­vi­nar (pi­sac u du­ši) ko­jem je do­bro išao srp­ski je­zik (pra­vo­pis, gra­ma­ti­ka, stil­ske fi­gu­re, ri­tam. Sve pod ko­nac. Ne­ma ze­za­nja),  ko­ji s raz­u­me­va­njem i uži­va­njem či­ta i tu­đe no­vin­ske ko­men­ta­re a pri­tom im ne kra­de ide­ju.

Ume­re­na, usme­re­na, do­bro­na­mer­na kri­ti­ka dru­štva ili po­je­din­ca je smi­sao za­hva­ta. To što vi osu­đu­je­te kao ne­prav­du, za ne­ko­ga ni­je ne­prav­da.  A ni­ste pro­zva­ni  da su­di­te. Va­še je even­tu­al­no da skre­ne­te pa­žnju, pod­stak­ne­te na raz­mi­šlja­nje ili de­ba­tu.

Po­sto­ja­nost. Ta­man na­vik­nu na va­šu sli­ku u no­vi­na­ma, kad ono sli­ka ne­kog dru­gog. I tekst. Osim ako vam se re­dak­ci­ja ni­je za­hva­li­la na sa­rad­nji, ne­ma smi­sla da pi­še­te ne­re­dov­no.

Sa­že­tost. Ni­ko ne vo­li da ga ne­ko da­vi. Lju­di ko­ji ima­ju sklo­nost ka pi­sa­nju uvek ima­ju pro­blem sa oivi­če­nim be­lim pro­sto­rom.  Re­ći ne­što su­vi­slo i po­en­ti­ra­ti na jed­nom li­stu pa­pi­ra ni­je uvek jed­no­stav­no,ali je nu­žno.

Ro­ko­vi. to je ono što stva­ra ner­vo­zu kod auto­ra, ali kad jed­nom uđe­te u štos i uhva­ti­te tem­po, po­sle (go­di­nu –dve) ne­ma fr­ke.

Stva­ra­lač­ka kri­za. Sva­kom mo­že da se de­si da ble­ne u be­li­nu mo­ni­to­ra i da tu i ta­mo klo­ne du­hom, ali ako vre­di­te, uvek se ja­vi po­dr­ška (ma­nje nov­ča­na, vi­še či­ta­lač­ka) i kre­ne­te da­lje.

Da bi se či­ta­o­ci „na­vu­kli“ na vaš pro­stor u no­vi­na­ma do­sta je do­bro da bu­de­te du­ho­vi­ti. Ne mo­ra ur­ne­be­sno, do su­za, ali od­re­đe­na vr­ca­vost da­je šar­ma tek­stu.

I on­da, kao i kod sva­ke na­vi­ke ja­vlja se ne­ka vr­sta za­vi­sno­sti. Za­vi­sni od či­ta­nja če­ka­ju za­vi­sni­ka od pi­sa­nja, šta će da ka­že u sle­de­ćem bro­ju. A jed­nom za­do­bi­je­no po­ve­re­nje, pa­žnja, ver­nost, pa i lju­bav či­ta­la­ca … ka­žu auto­ri, ne sme se i ne mo­že la­ko iz­ne­ve­ri­ti.