Prošlo je više od pola veka od odlaska poslednjeg fijakera sa Rumskih ulica. Iz više razloga je naš sagovornik Jovo Brkljač iz Rume osetio obavezu da te časne ljude bar na kratko vrati iz zaborava.
Jovo je veći deo života proveo u kući u Železničkoj ulici koja je bila glavna saobraćajnica za fijakere koji su putnike prevozili sa železničke stanice u centar grada.
-Rumskih fijakerista tih davnih pedesetih godina nije bio mali broj, bilo ih je više od trideset, kasnije ću ih imenom i prezimenom navesti. Kako se Ruma nalazi na raskrsnici železničkog i drumskog saobraćaja, logično je postojala potreba za prevozom putnika od stanice do centra, ali i šire po lokalu, kaže Jovo Brkljač.
Rumski fijakeristi su obavljali nimalo lak posao u svakakvim vremenskim uslovima, nisu imali radno vreme, niti praznika, a ni nedelje. Uvek su bili na usluzi svojim mušterijama, pa su zbog toga bili poštovani i cenjeni od strane meštana Rume i šire. Mnogi su radeći ovaj častan posao prehranjivali porodicu i školovali svoju decu, u razgovoru je napomenuo Jovo u čijoj porodici je takođe bilo fijakerista.
-Fijaker tih godina je obavljao razne usluge: prevoz do lekara ili dovoz lekara na kućnu adresu kada je bilo privatne prakse, prevoz do porodilišta, na krštenje, na ispraćaj regruta u vojsku, razna slavlja i slično. Prevoz svatova je bila prava smotra lepo ukrašenih fijakera i konja sa vezenim peškirima, neretko da ih je bilo više od dvadeset. Dosta svatova je prolazilo Železničkom ulicom, njena aleja kestenova davala je posebnu sliku, a upravo zbog te lepote mnogi svatovi su se posle venčanja vraćali pešice kroz nju. Tada je iz kuća izlazilo i staro i mlado da mašući pozdravi svadbenu povorku. Titov dolazak u Rumu takođe je podrazumevao i fijakeriste, priseća se Jovo.
Naglašava da je tih pedesetih godina bilo i dosta kafana i gostionica, među kojima su najpoznatije bile Kafana kod Živanke, braća Mušicki, Vesina kafana (današnja kuća Mileve Marić Ajnštajn), zatim kafana Letnji mir na Tivolu u kojoj je svirao tada poznati harmonikaš Dule Mijatović. Naravno da ti događaji nisu mogli proći bez fijakera, koji je vesele goste odvozio njihovim kućama.
-Ne treba zaboraviti da su tih godina vladale oštre i duge zime sa dosta snega, čime je bilo otežano i kretanje fijakera, pa su neki od njih koristili i sanke. Sneg se dao zadržati i mesec-dva. Prevoz saonicama je bio pravo uživanje, ton praporaca kojim su okićeni konji delovao je idilično, kaže Brkljač.
Dolazak prvog gradskog autobusa ali i taksista ranih šezdesetih godina značajno je uticao na smanjenje posla za fijakeriste, pa je jedan deo njih prestao da se time bavi.
-Neki su nastavili da se bave obradom zemlje, a nekolicina se pronašla u nekoj drugoj delatnosti. Dolaskom prvih taksista u Rumu 1971. godine otišao je i poslednji fijaker sa njenih ulica. Brkljač Dragan je prvi otišao u taksiste, kao da je razumeo tržište i novo doba koje dolazi, kaže Jovo i baš zato u ovom redovima želi da se priseti, ali i da starije generacije podseti na rumske fijakeriste sa sredine prošlog veka.
Rumski fijakeristi koje Jovo pamti su bili Brkljač Dragan, Brkljač Gojko, Brkljač Mile, Lukić Žika, Lukić Vasa, Adamović Nikola, Savić Mile, Malešević Joca, Stojanović Đorđe, Komadinović Aleksa, Avramović Đorđe, Cvetičanin Nikola, Topolić Đuro, Laza Čemprk, Krkić Milenko, Majstorović Milovan, Stanojević Nikolica, Gavra Jova, Zobenica Milan, Studen Draža, Jovanović Žika, Zmijanac Slavko, Zmijanac Milan, Marić Mika, Grković Branko, Minjin, Mile Korov, Duško Jolov, Kolarević Branko, Knežević Gojko, Ninković…
-Većinu sam ih poznavao, kako se i sam otac bavio ovim poslom, čak sam i ja nekad umeo da odmenim oca. Troje članova moje bliže porodice bili su fijakeristi, ali dosta komšija i mnogi koje sam poznavao i sasvim je logično da me ova tema zanima. Samo u Železničkoj ulici bilo ih je sedam- osam. Bilo bi lepo da i danas imamo jednog fijakeristu koji bi, siguran sam, atrakcije radi imao posla ako bi se kretao duž Železničke i Orlovićeve ulice do Borkovca, zaključuje Jovo Brkljač iz Rume, čuvar uspomene na stare fijakeriste.
S.B.
