Dok su se nad Sremskom Račom nadvijali tamni oblaci i prve kapi kiše počele da padaju Pavle Đurić pokazivao je motore parkirane u svom dvorištu. Na jednom su desetine nalepnica sa motorijada iz različitih gradova, na stolu u dvorištu poslagane diplome, pehari i priznanja, a na njegovom kožnom prsluku amblemi i obeležja koji svedoče o godinama provedenim na drumovima.
Iako je zakoračio u devetu deceniju života i dalje redovno seda na motor i odlazi na bajkerska druženja širom Srbije i regiona.
–Imam 82 godine, mada ni sam više ne brojim to toliko strogo. Ne razmišljam o starosti, ni o i bolesti. Ceo život sam na dva točka i to je za mene normalno stanje. Kada sednem na motor, ne osećam godine, nego put i slobodu. Važnije mi je da mogu da krenem nego šta piše u dokumentima. Dokle god mogu da vozim, ne smatram sebe starim čovekom – kaže Pavle.
Njegova priča počinje početkom šezdesetih godina prošlog veka. U vreme kada su pravila bila drugačija, a mladalačka želja za avanturom jača od svih prepreka, prvi put je seo na motor tokom služenja vojnog roka u Rijeci. Ono što je počelo kao radoznalost brzo je preraslo u strast koja će obeležiti čitav njegov život.
– Sećam se dobro tog prvog puta na motoru. Bilo je to 1963. godine u vojsci, bez vozačke dozvole. Tada su bila neka druga vremena. Posle sam radio, štedeo i kupio svoj prvi motor, Tomos. Bio je mali, ali za mene ogroman. To je bio moj prvi pravi korak u bajkerski svet. Zatim sam 1965. godine kupio Pretis i od tada sam praktično stalno uz motor. Gde god sam išao, on je bio deo mog života – priča jedan od najstarijih aktivnih bajkera u Srbiji.
Sa godinama su došli i dugi putevi, moto-skupovi i brojna poznanstva. Danas je Pavle član Moto kluba „Srem“ iz Sremske Mitrovice, a mnoge ljude koje je upoznao na putovanjima i dalje smatra bliskim prijateljima.
– Najviše sam voleo druženja, nekada mi je to bilo važnije i od same vožnje. Išli smo po sedam dana na skupove, spavali u šatorima, jeli zajedno, sedeli uz vatru do kasno u noć… Nije bilo važno ko je odakle i kakav motor vozi, svi smo bili isti i svi smo delili sve. Bili smo na Sokolcu, na Srebrnom jezeru, putovali uz Dunav i svuda je bio isti osećaj slobode i zajedništva. To su uspomene koje se ne zaboravljaju – ističe Pavle.
Tokom života bilo je perioda kada je zbog porodičnih obaveza i finansijskih prilika morao da napravi pauzu. Ipak, od motora nikada nije odustao. Čim su se stekli uslovi, ponovo se vraćao drumu, jer je, kako kaže, to bio deo njega koji nije mogao da ostavi iza sebe.
Posebno impresionira činjenica da Pavla ni zdravstveni izazovi nisu odvojili od njegove najveće ljubavi. Iza sebe ima četiri bajpasa, ali i dalje redovno seda na motor i odlazi na skupove širom regiona.
–Nije ovo jeftin hobi, ali kada nešto istinski voliš, to ti ne predstavlja teret. Imao sam četiri bajpasa i to nije promenilo moju volju da vozim. Ljudi se često iznenade kada me vide na motoru, a ja im uvek kažem da nije stvar u godinama, već u načinu života. Vozim mirno i znam šta radim. Ne jurim i ne dokazujem se nikome. Tokom godina sam naučio da motor treba poštovati, jer mašina ima dušu i nepažnju ne prašta. Uvek kažem da ko ide sporije, taj dalje stigne i toga se držim ceo život – poručuje Pavle.
A da mu optimizam i smisao za humor ne nedostaju, pokazuje i priča o najnovijem pojačanju u njegovoj garaži. Iako i dalje bez problema vozi veliki čoper, nedavno je kupio i Tomos APN 6.
– To sam kupio za stare dane. Kad jednog dana ostarim, ostaviću veliki motor i preći na Tomos – priča Pavle kroz osmeh.
Kiša je u međuvremenu postajala sve jača, pa je razgovor morao da se privede kraju. Pavle je pažljivo skinuo kacigu i još jednom pogledao ka motorima koji su mu obeležili dobar deo života. A sudeći po njegovoj energiji i planovima za naredna okupljanja bajkera, priča o drumovima za Pavla Đurića još uvek nije završena.
