Nije uvek poseban dar kod čoveka koji može da ostavi neki trag. Nekad je to iskrena želja i upornost i kod onih običnih i malih stvari. Kod onih za koje bismo pomislili da su čak i beznačajne, ali kada se samo malo dublje sagledaju stvari, reklo bi se da se svaka aktivnost ako je sprovedena sa iskrenim namerama računa. Tako je bogoslov i crkvenjak pri Hramu Silaska Svetog duha na apostole u Rumi, Milan Romanović, samo upornošću i okom za stare i lepe stvari u život vratio mnoge predmete iz bogate riznice ne samo rumske crkve.
Svršeni bogoslov i apsolvent na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu pri Grčkoj crkvi je više od 10 godina i te 2014. godine prvi put je očistio srebrnu kadionicu. Godinama po rumskim i okolnim crkvama i manastirima pronalazi stare i zaboravljene predmete kojima samo uz malo upornosti i strpljenja vraća stari sjaj.
-Uvek mi je bilo žao da se pored blaga koje imamo u crkvenim riznicama kupujemo nove stvari. Bez želje da bilo koga uvredim, mogu reći da stare stvari uvek imaju veću vrednost od svih novih. Stare se mogu povratiti i one sa sobom nose ne samo pečat starosti, već i pečat onih ljudi koji su ih pre 200-300 godina izrađivali bez današnje tehnologije. Sve nekad je pravljeno da traje, kaže Milan.
I prvo nam pokazuje stare srebrne čirake, koji na sebi imaju i inicijale crkve u Rumi koji govore o pripadnosti i namenskom pravljenju za hram u centru grada. Najviše očišćenih predmeta našao je u Hramu u Rumi, ali kroz njegove ruke prošli su i izuzetno vredni predmeti iz crkve u Stejanovcima, Bešenovu, Vognju, Jasku, manastiru Mala Remeta i tako dalje. To su kandila, kadionice, čiraci za sveće, diskosi i takozvane lađe za tamjan.
-Predmete sam nalazio u crkvama, po ormarima, policama, ispod oltara, na raznim mestima. Ova prava lađa za tamjan danas posle čišćenja izgleda kao nova. Otac Sreten Lazarević, kom sam se pridružio pre četiri godine, dao mi je zadatak da pronađem lepu posudu za tamjan za vladiku. Ništa specijalno nisam našao u prodavnicma, dok se nisam setio lađe u ormaru koja je izgledala potpuno rđava. Čim sam ispod te prljavštine video stari pečat znao sam da će to biti nešto dobro. Ocu sam poslao poruku da sam našao naročit predmet koji je posle čišćenja danas kao nov i koji je vratio svu svoju vrednost, dodaje Milan.
Za zaboravljene stvari kaže da u njemu izazivaju naročitu žalost. Među njima su i izuzetno stari i vredni putiri koje je pronašao u bešenovačkoj i stejanovačkoj crkvi, rađeni od srebra u drugoj polovini 18. veka. Za brojne predmete kaže da nisu korišćeni više decenija.
-Među najstarijim i najvrednijim predmetima koji su ponovo oživeli je putir iz crkve u Stejanovcima iz 1778. godine, izrađen od srebra u baroknom kitnjastom stilu. To su mi i najvredniji predmeti. Samo par godina je mlađi sličan predmet iz crkve u Bešenovu. Tu su i kadionica i putir iz manastira Mala Remeta izrađeni na samom početku 19. veka. Mnogi su odustali od repariranja ili kupovine novih predmeta nakon čišćenja, kaže Milan koji različitim starinskim metodama skida naslage prljavštine stare mnogo decenija.
Gde god je bio na zadatku, u kojoj god crkvi ili manastiru, nije samo radio poveren mu posao bogoslova i crkvenjaka. Tokom slobodnog vremena težio je da bude koristan i sređivao je crkvene i manastirske prostore i tako dolazio do brojnih predmeta spremnih da im se posveti.
-Drago mi je što kroz ovaj moj rad, koji nije dar, već upornost, mogu dati svoj doprinos crkvi. Ti predmeti više nisu u ormaru i pokazujemo koliko smo bogati i treba da smo čuvari tog bogatstva. Sa druge strane, kroz ovo žive i oni ljudi koji su to stvarali. U to vreme neko je za izradu takvog premeta davao čitavo bogatstvo. Tužno je da to bude zaboravljeno u prašini. Mene ispunjava što sve to ponovo živi za šta sam izdvojio vreme i ljubav. Duboko verujem da pored naše radosti, radosne su i duše tih ljudi koje su to stvarale. Smatram da bi svako trebalo da izdvoji vreme i ljubav za stvari koje voli, kaže Milan Romanović, čija su sredstva soda bikarbona, sirće, blage paste i stara škola -elektron u prahu.
Igrom slučaja u kontaktu je sa stručnjacima, istoričarima umetnosti gde dobija pravu informaciju kakve predmete čisti i vraća u život. Uvek napominje da je veliko blago skriveno u crkvama, čija se vrenost ne meri toliko u novcu koliko u umetničkom izrazu i posvećenosti onih koji su to izađivali. Za lađu za tamjan koju je čistio za vladiku kaže da je siguran da je jedinstvena u Sremu. I ponavlja, nije presudan talenat da bi se nešto ostavilo iza sebe. Na prvom mestu je želja i oko za vrednosti oko sebe, koje na prvi pogled mogu delovati i beznačajno. Nema beznačajne stvari ako joj se pristupi s ljubavlju. Njegova je da vraća u život stare predmete čijim čišćenjem vežba svoje strpljenje.
S.B.
