Piše: Nemanja Milošević
Nebo i zemlja goreli su ovih dana. Gust dim koji se širio sa plodnih oranica gotovo da je progutao čitav Srem. A tokom noći, zbog vatre koja se širila na sve strane, videlo se sve. Osim toga što je plamen osvetlio puteve, polja i proplanke, njegova svetlost razotkrila je i karakter našeg čoveka.
U više navrata pisali smo na temu paljenja žetvenih ostataka. U šali, spomenusmo i da nas ova jesen podseća na leto 1942. godine, kada su Sremci palili žito da ne bi palo u ruke okupatoru. Međutim, ovaj put, naše komšije su palile svoje i komšijsko. Ne misleći da bi plamen, u kombinaciji sa vetrom, mogao da proguta sve pred sobom.
Vozeći se po okolnim atarima, gledao sam sve te spaljene njive i uporno pokušavao da se setim da li je proteklih godina bilo ovoliko paljevine u Sremu. I, mislim da nije. Ovaj put, kao da su naši seljaci rešili da teraju neki inat i čini mi se da je strnjiku palio i onaj koji to nikada činio nije. Sve smo rekorde oborili.
I sve ja to razumem. Paljenjem je najjednostavnije rešiti se žetvenih ostataka. Brzo je i efikasno, a boga mi i jeftino. Uostalom, tako se i radilo nekad. Međutim, vremena su se promenila, a promenila se i klima. Prosto, mislim da moramo biti svesni da paljenje više nije bezbedno. I ne govorim ja tu o kvalitetu zemljišta i sličnim stvarima. Ako si sam sebi uništio humus ili šta već, to je tvoj problem i tvoja odluka. Ali, ako je plamen počeo da se širi dalje, a realno nisi u stanju da ga kontrolišeš na tolikoj površini, može da dođe do ozbiljnih problema.
Tako su u godinama za nama požari zahvatali vikendice, voćnjake, pa čak i dvorišta. I baš iz tog razloga mi je nejasno zašto to ljudi čine u tolikoj meri. Zar si toliko samouveren da misliš da ćeš moći da se nosiš sa vatrenom stihijom ako počne da se širi i da li baš toliko nemaš obzira prema svojim komšijama i njihovoj imovini?
Sa druge strane, nejasno mi je i to da se veliki broj poljoprivrednika koji se odlučuju za paljenje strnjike ne plaši kazni. Osim toga što su novčane kazne prilično paprene, od ove godine možeš da izgubiš aktivan status gazdinstva, a samim tim i sve vrste podsticaja. I nikoga, koliko vidim, nije briga za to. Pali se i dalje, pa i više.
Rekli bi mnogi da kaznena politika na našeg čoveka ne deluje. U tome, složiću se, možda i ima istine. Spomenuh već taj inat. Ali, koliko se sećam, godinama se već stručnjaci u oblasti poljoprivrede, zajedno sa vatrogascima, upljuvaše živi edukujući poljoprivrednike. I, opet uzalud. Vatrogasci, kako redovni, tako i oni dobrovoljni, umesto da dežuraju kako bi mogli da deluju u slučaju zaista vanrednih situacija, čitavo leto i jesen proveli su na njivama.
Obrni-okreni, na kraju je vuk ponovo pojeo magarca. A da li će ovoliko poljskih požara biti dogodine, kada država zavrne slavinu iz koje cure podsticaji, ostaje nam da vidimo. Jedino se brinem kako će ubuduće nadležni sanirati korov po kanalima i kraj puteva ukoliko bi poljoprivrednici prestali da pale. Poljski požari su, ruku na srce, taj problem rešavali prilično efikasno.
