Šta su ćevapi bez luka?

Piše: Nemanja Milošević

Tokom istorije, ratovi širom sveta su se vodili iz raznoraznih razloga. Ratovalo se zbog teritorija, religije, prirodnih resursa, ideoloških razlika, pa čak i žena. A ovih dana u Srbiji, verovali ili ne, ratovalo se zbog kile ćevapa. I to neprženih.

Otkako je Lidl došao u naše krajeve, ratovi oko hrane se ovde prilično često vode. Zahvaljujući niskim cenama, još od samog početka se ovde ratovalo oko onih čuvenih pilića. Prave MMA borbe vodile su se tako, s vremena na vreme, pred frižiderima sa mesom stoke krupnog i sitnog zuba, a prošle nedelje, glave su padale, kao što rekoh, zbog ćevapa. Da li će biti preživelih nakon uskršnjih i prvomajskih praznika koji slede, ostaje nam da vidimo.

Nego, da šalu ostavimo po strani, tolika pomama za jeftinim mesom i borba da se pošto-poto dođe makar do samo jednog kilograma, i nije me toliko iznenadila. S obzirom na činjenicu da su cene prehrambenih proizvoda u svetlu tekuće i, slobodno mogu reći, rastuće inflacije skočile ubedljivo najviše, ljudi su počeli da prebrojavaju svaki dinar, gledajući da uštede gde god je to moguće. A, kako su fukari već dosadile koske i rebra, svako sniženje mesa i mesnih prerađevina predstavlja idealnu priliku da se bar malo obogati sve oskudnija ishrana.

Iskren da budem, mene nije začudilo to što su ljudi pohrlili da kupe proizvod koji je jeftiniji. Sasvim je normalno, smatram, kupiti nešto što je povoljnije i ne trošiti novac uzalud. Ali, nešto drugo je tu na mene ostavilo prilično jak utisak. Gledajući snimke ljudi koji u gomilama, nekontrolisano kidišu na sirovo meso, gazeći jedni preko drugih, otimajući se i udarajući se međusobno, pitao sam se samo jedno: gde nam je nestalo dostojanstvo?

Međutim, odgovor na to pitanje već je odavno dao mlađi referent Dimitrije Pantić. Spominjao je neki fijaker…

Pitao sam se i da li je taj narod zaista toliko gladan? Znam da je ekonomska kriza nesumnjivo zahvatila i nas i svi to osetimo po svojim džepovima, ali, mislim da nije baš došlo do toga da nemamo šta da jedemo. I nikako mi ne ide u glavu činjenica da je nezanemarljiv broj ljudi spreman da satima pre otvaranja prodavnice stoji u redu i u niskom startu čeka da u sprintu pojuri ka mesnom odeljenju. A posebno mi ne ide u glavu to što se gomila ljudi otima oko komada mesa kao čopor gladnih kerova oko koske. Čak i da je situacija toliko loša, iskreno, pre bih dostojanstveno kusao prazan kačamak i hodao ulicom uzdignute glave.

Ne znam za vas, ali mene i sama pomisao na bilo kakvu gužvu, posebno u prodavnici, naprosto izluđuje. Nebrojeno puta sam, samo da bih sačuvao živce, vratio korpu i prosto izašao iz prodavnice, bez obzira na to što sam možda planirao da kupim neki proizvod po povoljnijoj ceni. Prosto, u nekim situacijama čak ne mogu ni da gledam ljude koji u hordama nasrću na rafove, samo zato što na njima piše “sniženje”, uprkos tome što će na taj način uštedeti samo neki gvozdenjak. Možda preterujem, ali ta psihologija mase, u kombinaciji sa psihologijom potrošača, uvek mi je dizala kosu na glavi.

A trudio sam se da sve to razumem. Zaista jesam. I krizu, i nemaštinu, i ovu psihologiju od malopre, i moguću glad. Pa i taj nedostatak dostojanstva. Ali, jedini zaključak do kog sam uspeo da dođem, bar kad su u pitanju oni jeftini ćevapi koje sam pominjao, jeste taj da jurnjava za njima uopšte, ali uopšte nema smisla! Jer, luk je od mog prošlog pisanija već dostigao cenu od 200 dinara. A, šta su ćevapi bez luka?

O kajmaku neću ni da govorim. Varira mi pritisak. Valjda na ovo vreme.