• utorak, 7. decembar 2021.
Nemam naočare!
Kolumna
0 Komentara

Nemam naočare!

23. novembar 2021. godine

Piše: Nemanja Milošević

Poskupljenja. Pored diskriminacije, o kojoj sam nedavno govorio, i ova reč će obeležiti aktuelnu pandemiju. Iako se u početku nije tako činilo, sada je već svima jasno da globalna pandemija uzrokuje i globalnu ekonomsku krizu, koja se posledično spušta i do naših, individualnih novčanika.

Čitav svet je u jednom trenutku stao, i to je trajalo prilično dugo, a i sada dobar njegov deo i dalje kaska. Pre svega, u ekonomskom smislu. Proizvoda nema, tražnja je velika, pa, tako, i laik zna da je rast cena svega u celom svetu neizbežan.

I taj rast sve više osetimo u svom džepu (kako god to zvučalo). Međutim, cene nekih proizvoda su kod nas, uprkos poskupljenjima, i ranije bile enormno više nego u nekim drugim državama, poput Bosne i Hercegovine. Uzmimo za primer gorivo. Istina je da cene sirove nafte stalno divljaju i da se to odražava na maloprodajne cene goriva, ali, i pre par godina, isto kao i sad, Sremcima iz svih krajeva naše ravnice se isplatilo da šipče do Bijeljine, napune pun rezervoar i vrate se. Uprkos rastu cena goriva u susednoj nam zemlji, i dalje je njegova cena daleko niža nego kod nas. A, ako uzmemo u obzir da o istom trošku tamo možeš da kupiš i plećku bez kostiju po 350 dinara za kilogram, pored punjenja rezervoara, isplati se i punjenje zamrzivača, jer je cena iste te plećke kod nas preko 500 dinara, i to na akciji.

Kad smo već kod goriva, moram da napomenem da sam bio najsrećniji kad je širom sveta u modi bio policijski čas, pa je zbog smanjenja tražnje cena nafte pala, a plin na koji teram bio oko 60 dinara. Sada, kada treba da napunim bocu, dobijem blagu glavobolju. Cena plina je kao na akciji, zadnji put kada sam sipao bila je 99,90 dinara po litru. Skoro pa cela stotka. A što se benzina tiče, ne sipam ga više ni za paljenje. Jeste da ide zima, al` paliću ga na plin, pa kud puklo.

Međutim, iako se prevoz kod nas još uvek smatra luksuzom (otuda valjda i tako visoke akcize), poskupljenja su najviše obuhvatila cene osnovnih životnih namirnica. O tome je, bar donekle, posvedočila i naša anketa u prošlom broju. O cenama ulja, suvišno je i govoriti. A i nema potrebe, hranićemo se zdravije. Izbacićemo, takođe, i svinjsku mast, jer se i ona sve manje isplati.

Ovih dana, primetio sam i značajno poskupljenje hleba. Onaj običan, tipa Sava, u nekim trgovinama je dostigao i cenu od oko 70 dinara. A, ni to ne čudi, jer je brašno otišlo na 90 dinara za kilogram?!? Pa ljudi, to je duplo! U razgovoru sa poljoprivrednicima ovog leta, nisam primetio da je pšenica podbacila. Ali ajde, poskupelo gorivo, kažu. Glavni krivac za sve.

Kafu ću, kako stoje stvari sa cenom šećera, uskoro piti gorku. U stvari, ne znam ni da li ću je više piti. Otišla skoro na 300 novaca za 200 grama, i to samo zato što je neko nagovestio rast cena kafe na svetskom tržištu. A, ovi naši što je pakuju, poskupeli preventivno, valjda. Nažalost, ne isplati mi se ni zdravija alternativa, jer, i čaj je poskupeo duplo. Kutija kamilice otišla na 80 dinara. Ali ajde, kad bude sezona, nju bar možemo da beremo i sušimo.

Nego, da se manem kritike cena, jer, nisam ekonomista i pričam iz ugla običnog potrošača. Njihov rast verovatno ima neko adekvatno objašnjenje, pa, da ne ulazim u to kao laik.

Ima još nešto što me muči kada uđem u trgovinu. I to, ne kod ovih naših lokalnih trgovaca, njima svaka čast. Nego, u one lance supermarketa. Već godinama unazad, bez obzira na poskupljenja i pojeftinjenja, mene muče njihove cene, koje nikako ne mogu da rastumačim. Svaki put kad napunim punu korpu, bar jedan proizvod u njoj ima jednu cenu na rafu, a drugu na kasi.

Zakon kaže da imam pravo da ga kupim po ceni koja je istaknuta na rafu, ali, praksa izgleda kaže drugačije. Jednom sam, još kao student, zahtevao da mi se kafa naplati po ceni koja je stajala na polici (naravno, na kasi je bila skuplja). Stvorio se čitav red iza mene, a posle 10 minuta rasprave, morao sam da odustanem, da ne bih nastradao od strane nestrpljivih kupaca ili nervozne trgovkinje.

U početku, mislio sam da se ovakve stvari dešavaju slučajno. Trgovaca u supermarketima, po pravilu, nema dovoljno, pa verovatno ne stižu da zamene cene. Ali, sve više mi se čini da to nije tako. Jer, što kaže Bata Stojković, može da se pogreši jednom, ali ne sto puta. U prilog tome, govori i činjenica da su te velike trgovine, sve do jedne, našle način i da prevare zakon kada su cene na rafovima u pitanju.

Naime, na onoj ceduljici sa cenom, mikroskopski sitno, u nekom uglu, često prekrivenom onom plastičnom šinom za kačenje cena, upisan je datum, odnosno, vremenski period na koji se cena odnosi. I onda, kad dođeš da se žališ, kažu ti samo “imaš datum, pročitaj”. Prvo, pitanje je zašto je na rafu cena sa starim datumom? A, sa druge strane, veliki je problem ta mikroskopska veličina slova. Pa, imam datum, ali nemam naočare!

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: