Da su godine ponekad zaista samo broj kada je um bistar i duh vedar, najbolje dokazuje 96-godišnji Radojle Markićević Cojle. Njegova sedma knjiga upravo je izašla iz štampe i još jedan je dokaz da inspiracija i stvaralačka energija ne poznaju starosne granice. Nedavno je Cojle svratio u redakciju Sremskih novina, a do trećeg sprata – 47 stepenika – uspeo je da se popne bez većih poteškoća, oslanjajući se tek na štap. Vitalan i nasmejan, sa ponekim šalom u rukavu i vedrinom koja razoružava, došao je da se pohvali novim delom – i to s punim pravom.
U julu mesecu svetlost je ugledala knjiga „Konji u mitovima, epskoj poeziji, sportu i umetničkom jahanju“, a promocija ovog dela očekuje se u narednim danima.
Prema rečima autora, knjiga je podeljena na tri celine.
–Knjiga je zabavno-revijalnog karaktera, ali se iz nje može i ponešto naučiti. Podelio sam je iz praktičnih razloga na dva glavna dela, uz još jedan poseban dodatak. Prvi deo govori o konju u mitologiji, i njega sam napisao pre više od tri decenije, a drugi o konju u sportu, uključujući i umetničko jahanje. Taj deo sam skoro pripremio, tačnije u svojoj 96. godini – kaže Radojle i dodaje da se dugo dvoumio oko termina koji će koristiti u naslovu:
–Razmišljao sam da stavim „konj u dresuri“, ali dresura podrazumeva i navikavanje konja na rad, na jahanje, na vuču tereta… To je mnogo širi pojam. Zato sam se ipak odlučio za umetničko jahanje – precizira.
Poseban dodatak knjige čini kolekcija pažljivo odabranih fotografija kobila sa ždrebadima.
–Taj deo sam, na neki način, posvetio deci. Trudio sam se da izaberem najlepše slike, one koje nose poruku, koje nešto govore – dodaje Cojle.
U pitanju je njegova sedma knjiga. Prva je bila praktikum Spremanje silaže za preživare i svinje, zatim su usledile dve monografije: Ergele Srema u prošlosti i Sremsko svinjarstvo, koje se oslanjaju na njegovu struku. Pored toga, napisao je i tri knjige hroničarskog karaktera: Pilatovačke priče, Prilipački dragulji i Zatiranjem srpskog postojanja komunisti pisali istoriju.
–Sve moje knjige recenzirali su univerzitetski profesori, akademici i stručnjaci iz Instituta za savremenu istoriju. Ovu najnoviju potpisao je Matija Bećković – bio je oduševljen – navodi Cojle.
O razlozima zašto se odlučio da piše o konjima, kratko je, kroz šalu, rekao:
–Konj je prelepa životinja i moja pokojna supruga se, davno nekada, čak zaljubila u jednog konja – kroz osmeh kaže Radojle i dodaje:
–Kao potomku seljačke porodice, konji su mi odmalena bili deo svakodnevice i oduvek sam ih voleo. Inače, mislim da veza koja se stvori između konja i čoveka zaista može biti posebna, ali moraju se dobro upoznati i steći poverenje jedno u drugo.
Agronom po obrazovanju, u penziji je od turbulentnog vremena hiperinflacije, a dani mu prolazi upravo u pisanju.
–Penzioner sam od kada smo imali novčanicu sa 13 nula, tačnije od 31. decembra 1994. godine. Ipak, to me nije sprečilo da ostanem aktivan i volim da imam zanimaciju. Stalno nešto pisakaram, ustajem dosta rano, između pola pet i pola šest, skuvam kafu i odmah palim računar. Kuckam sa jednim prstom – tako sam naučio i do sada imam na hiljade strana ispisanih na taj način. Takođe, kucam bez naočara, iako na desno oko, zbog trećeg po redu pucanja kapilara, praktično ništa ne vidim. Sebe ne bih mogao da zamislim kako sedim u Domu penzionera. Otišao sam jednom davno i uvideo da to nije za mene – kaže Cojle.
Na pitanje o tajni dugovečnosti, Radojle odmahnu rukom i uz osmeh reče da takve tajne zapravo nema.
–Tajna ne postoji. Čovek mora da ima u sebi malo vedrine i dozu humora. Na poslu sam uvek bio ozbiljan, odgovoran, ali kada su u pitanju druženje i šala – tu sam uvek bio među prvima i najpre sam se šalio na svoj račun. Nema čoveka bez problema, ali to neka ostane u kući. Na ulici – osmeh i dobro raspoloženje – zaključuje Cojle.
D. Tufegdžić
