–Golubove držim od devete godine, mada su kod mene u dvorištu prisutni otkad znam za sebe, jer je i moj otac bio veliki ljubitelj ovih ptica. Svoju ljubav je, prirodno, preneo na mene – počinje priču Nenad Čupić iz Mačvanske Mitrovice.
Seća se i da je kao mali, sa svega četiri-pet godina, rado išao u komšiluk, gde je postojala prodavnica u kojoj su se uveče okupljali golubari – među njima i njegov otac.
–Tu su se družili, igrali karte, razgovarali o golubovima, razmenjivali iskustva. Ja ta okupljanja nisam propuštao. Bilo je cike, vriske, ali želeo sam da idem. Oni meni nakupuju svega da budem dobar, a ja sam se samo radovao što sam deo toga. Mislim da je tada sve počelo – kaže Nenad.
Baš u tom periodu prvi put je ušao u golubarnik sa svojim ocem, koji pak sticajem nekih okolnosti nedugo potom prestaje da drži golubove.
–Kao klinac sam sve slobodno vreme posvećio golubovima, stalno sam nešto kuckao, pravio od letvica, sekao žice, često bio isečenih prstiju i ruku zbog njihovih kaveza. Meni je to bilo uživanje, ali primetio sam da današnja deca ne žele time da se bave. Imam dva sina, Mateju i Ognjena i uvek su radi da mi pomognu, pak čini mi se da to nije isto kao nekad, kada sam ja bio mali – iskreno priznaje Mačvanin.
Pravi početak Nenadove ozbiljnije ljubavi prema golubarstvu dolazi uz poklon za deveti rođendan – njegov prvi sopstveni golub i tada nastaju njegovom rukom napravljeni prvi kavezi, ali sve je to bilo na jednom skromnom nivou, sve dok se nije sa porodicom preselio iz Salaša Noćajskog u Mačvansku Mitrovicu, pre oko šest godina.
-Golubovi su mi ostali na staroj adresi, ali sam ih redovno obilazio – dolazio bih da ih nahranim i obiđem, koliko god sam mogao. U novom domu imao sam mnogo posla, pa sam ubrzo shvatio da odmah po preseljenju neću stići da pravim novi golubarnik. Planirao sam da napravim pauzu – da ostavim samo nekoliko ptica, za svoju dušu. Čekao sam da se stvore uslovi da im napravim pristojan prostor. Došla je jesen, zatim zima – period mira za golubare. Tada se ptice pare, ali takmičenja nema, pa vreme lakše prođe. Međutim, sa prolećem, sve se promenilo. Baš nekoliko dana pred Đurđevdan, našu slavu, sedeo sam sa suprugom na terasi. Pili smo kafu, kada je iznenada u dvorište sleteo tuđi golub. Shvatio sam to kao znak i istog trenutka sam odlučio – pravim golubarnik. Bilo mi je najvažnije da najpre napravim dobre kaveze, pa ću dalje lako. Preneo sam golubove iz Salaša, izlegao mlade i počeo da ih učim da lete ovde – da se naviknu na novu kuću i novi krov. Te prve godine nisam im stavio takmičarske prstenove, što se kasnije pokazalo kao velika greška. Već naredne godine sam to ispravio i počeo da se takmičim. Prvi rezultat koji sam postigao je iznosio 9 sati i 45 minuta, što mi je bio snažan podsticaj da nastavim još ozbiljnije – priča Nenad, član Udruženja odgajivača golubova srpskih visokoletača SRB-959 Ognjen Matijević.
Uvideo je tada da njegovi golubovi mogu da lete i duže, te za narednu godinu pravi određene promene, a one donose bolje rezultate. Na opštinskom takmičenju njegovi golubovi lete 11 sati i 25 minuta, što mu donosi visoko treće mesto i plasman na državno i balkansko nadmetanje.
Trenutno ima oko 150 golubova, svi su srpski visokoletači koje karakeriše jatni i dug let na visinama i do 1500 metara.
Golubovi su hobi koji traži srce, vreme i posvećenost
–Moram biti iskren i reći da golubovi zahtevaju dosta vremena, posvećenosti, ljubavi, pa i sredstava – sve, naravno, zavisi od toga da li se s njima i takmičite ili ne. Za mene oni nisu obaveza, već hobi u kojem istinski uživam – kaže naš sagovornik.
Kao i svaka druga životinja, i golubovi traže pažnju – ako ništa drugo, onda makar redovnu hranu i vodu, baš kao pas, konj ili papagaj.
–Svakog goluba u mom kavezu poznajem. Svakog pregledam, pogledam, pratim kako se ponaša. Tokom zime nema mnogo posla – obilazim ih, hranim, proveravam da li su zdravi. Onaj koji se razboli lako se primeti – sam se povuče, skloni u ćošak. Ali s prolećem, kad počne sezona, angažovanje je maksimalno, naravno, koliko mi druge obaveze to dozvole – objašnjava dalje Nenad.
Kaže da ih ujutru pusti, a prati ih sve do večeri – posmatra let, ponašanje, zdravlje. On je njihov i trener i doktor.
–Bez podrške moje porodice, supruge Nataše i sinova, teško bih mogao ovoliko da se posvetim svom hobiju. Porodica je stub svega, ona je oslonac i izvor snage, od nje sve kreće. Meni su moji najbliži veliki oslonac i uvek su tu da mi pomognu. Jedan čovek ne može sve postići sam, posebno kada imate stalan posao i brojne druge obaveze. Zato je njihova pomoć neprocenjiva – ističe golubar.
Pored svakodnevnih obaveza, veliki izazov predstavlja i finansijski aspekt golubarstva, koji ne treba zanemariti.
–Nisu mala ulaganja u golubarsku opremu i brigu o pticama, a to treba razumeti. No, tu je važno razgraničiti golubare čije ptice se takmiče od onih koji ih ne vode na nadmetanja. Ako golub ne učestvuje u takmičenjima, možeš ga držati na kukuruzu, pšenici i ječmu, uz eventualni dodatak vitamina u vodi, ali ako želiš ozbiljno da se takmičiš, to je već drugačija priča – objašnjava.
Za njega, takmičenja su posebna strast.
–Volim takmičenja, to mi donosi uzbuđenje, radost, adrenalin. U njima je prava draž ovog hobija. Takmičarski duh, nadmetanje, to je ono što me pokreće – zaključuje.
D. Tufegdžić
