Mile Vladisavljević (60) već godinama ne bavi se isključivo ratarstvom, već se – kako sam kaže – prebacio sa „prevrtanje“ zemlje na voćarstvo. Nema tu mnogo romantike, navodi, niti idealizovanja – samo rad, ulaganja i neizvesnost. Iako mnogi ovu granu poljoprivrede vide kao šansu za bolju zaradu, Noćajac ističe, da je to više borba da se „preživi“, a ne da se lagodno živi.
–Pre više od decenije prešao sam sa ratarstva na voćarstvo. Običan pokušaj je prerastao u ozbiljnu stvar, pa tako sada imam oko 4,5 hektara pod šljivom i 3 hektara oid višnjom, zasade starosti od 8 do 14 godina. Šljiva je išla prva, pa sam dodao višnju. U početku je to bilo malo, krenuo sam sa 300 stabala, pa došao do dva hektara šljive, a sa tom površinom nisi ni mali ni veliki proizvođač, te sam odlučio da sadim još i sada mogu reći da sam konkurentniji na tržištu – priča Mile.
Ali voćarstvo, dodaje, nije posao u kojem se brzo vraćaju pare.
–Svi pričaju kako tu ima para, ali niko ne kaže da kad zasadiš voće, prvih nekoliko godina samo ulažeš. Održavanje, rad, hemija, sve to ide – a nemaš ništa nazad. Neka ozbiljnija priča kreće tek od pete godine, i to ako te ne „preseče“ loš rod, vremenske nepogode ili niska otkupna cena – nastavlja Noćajac.
I kad dođe dobra godina, ni tada nije sve jednostavno.
–U voćarstvu ima više para nego u ratarstvu, to jeste tačno. Ali i ulaganja su neuporedivo veća. Hektar pod pšenicom i hektar pod šljivom – to su dva sveta, mada moram priznati da nikada nisam stavio računicu na papir. Bojim se da ću se razočarati kad podvučem crtu – kaže Mile.
Ova godina, kako ističe, jedna je od najgorih koje pamti.
–Po mojoj slobodnoj proceni – rod je na oko deset odsto u odnosu na prošlu godinu. Znači – gotovo ništa. Da li je mraz u aprilu uticao na biljke ili na pčele, pa je izostalo oprašivanje, zaista ne znam, nisam se previše udubljivao koji je uzrok toga, samo bi me glava više bolela, a i to ništa ne menja. Rezultat je isti – minus – objašnjava voćar.
Posledice su, navodi on, vidljive u brojkama. Za sada, doduše sve se svodi na njegovu ličnu procenu, ali mišljenja je da neće puno pogreštiti.
–Na jednu parcelu gde mi je zasad višanja možda neću ni ući u berbu – procenjujem da će biti tek pola kilograma po stablu. Na drugoj parceli za nijansu je bolja situacija, možda nakupim 2-3 tone. Prošle godine bilo je 13. Šljiva je još gora – lani sam imao oko 120 tona, a sada možda bude 20 do 30. To su ogromne razlike. Nadam se da ću, ako budem imao sreće, izvući četvrtinu prošlogodišnjeg prinosa – kaže Mile.
Da muka bude još veća i sami rashodi su skočili, a jednu od stavki na koju izdvaja najznačajnija sredstva navodi radnu snagu.
–Orezivanje je skupo. Počeli su sa 25 evra po čoveku, a prošle godine sam dnevnicu plaćao i po 60 evra. Nema puno roda, ali zato svaka biljka daje grančice koje moraš da ukloniš, u prevodu mora se orezati voće. Trošak je isti, bez obzira na prinos – možda čak i veći. Kada krene berba i tu me čekaju dnevnice za koje verujem da će ići i do 5.000 dinara – navodi Noćajac.
Na pitanje da li planira da postavi protivgradnu zaštitu i da li osigurava zasade, Mile samo odmahuje rukom.
–Do prošle godine sam osiguravao deo zasada, ali osiguranje od mraza je jako skupo, a i osiguravajuće kuće nisu htele da pokriju više od jednog hektara. Protivgradne mreže su posebna priča – to je 10 do 15 hiljada uloga evra po hektaru. Možda bih se i odlučio na takvu investiciju, međutim, kad sam podizao voćnjak, nisam imao ni savetnike, ni viziju za tako nešto, pa s tim u vezi ni oni nisu odgovarajuće formirani. Sad je kasno za taj korak – objašnjava.
Sve je učio usput, na sopstvenim greškama i o svom trošku.
–Ulagao sam iz svog džepa i bilo je dovoljno da se pliva. Počelo je da se vraća. A onda dođe ovakva godina i baci senku na sve što si radio pre toga. Ipak, nema stajanja. Idemo dalje. Godina jeste izgubljena, ali voćnjak ne sme da se zapusti. Radim kao da imam pun rod, jer biljka to zahteva. Da li ima 5 ili 50 kilograma prinosa po stablu – meni je svejedno. Voćnjak se mora održavati, čuva se biljka, a ako ploda bude – čuvaćemo i njega i verovati u bolje sutra – završava Noćajac.
D. Tufegdžić
