Srce veliko kao kuća, ma ne kao kuća, kao soliter ima Stolar Mile. Malo je onih koje može ostaviti ravnodušnim ono što Milorad Jurković iz sela Rakovac kod Beočina godinama unazad nesebično čini.
Humanitarni rad ovog 54-godišnjaka poznat, prepoznat i priznat je širom Srbije, a broj porodica kojima je pomogao poklanjajući stolice za hranjenje dece, ali i na brojne druge načine – meri se hiljadama. Da, dobro ste pročitali – hiljadama.
Pomalo je neverovatno kako nam je sve ove godine promaklo da se priča o njemu nađe na stranicama Sremskih novina, ali grešku ispravljamo. Nedavno smo razgovarali sa Miletom upravo tamo gde je sve i počelo – radionici.
Stolar Mile je pre svega prepoznatljiv po stolicama za hranjenje dece, do sada ih je napravio više od 3100, a ni jednu nije naplatio. Mogao je, što se kaže, zaraditi brdo para, ali nikada nije ni pomislio da stolicu proda.
I pre Stolara Mileta, Milorad je bio stolar, ali i muzičar, pa tako dok je preko dana od drveta izrađivao razne predmete i komade nameštaja, uveče je stavljao harmoniku na ramena i uveseljavao goste. Pune tri decenije Mile je svirao, ali pre tri godine odlučio da svoj instrument “pošalje u penziju“.
-Bavio sam se muzikom preko 30 godina, svirao sam harmoniku u kafanama širom Srbije, ali i van granica naše zemlje. Noću sam svirao, a danju sam radio stolariju. Legnem oko 3-4, a već do osam, eventalno devet sam na nogama, a mašina u radionici je upaljena. Bio sam mlađi i nije mi taj način života predstavljao problem, ali u jednom momentu shvatio sam da harmoniku moram ostaviti po strani. Bio je to naporan tempo koji je teško izdržati, stigao me je umor, a po malo i godine – počinje priču Mile i odmah se nadovezuje na to kako je Milorad postao Stolar Mile :
-Stalno ponavljam tu priču o stolici koja će mi promeniti život. Pre deset godina izrevoltiran cenama stolica za hranjenje dece odlučio sam da je sam napravim i to od nekog, da ga tako nazovem, otpada. Slikao sam je i postavio na svoj profil na društvenoj stranici fejsbuk i napisao da je poklanjam, da se javi onaj kome je potrebna i dodam – samo neka se deca rađaju. Ta jedna objava je napravila pravi bum, posle nje mislio sam da ću izraditi još desetak stolica, a sada deset godina kasnije brojim preko 3100.
U vreme kada se sve to izdešavalo Mile je bio podstanar i mogao je po stolici da zaradi 50 evra, a koliko je bilo porudžbina, napravio je računicu po kojoj mu se smešila se zarada od oko 27 hiljada evra. Na taj način rešio bi svoje stambeno pitanje, međutim nije odstupio od svoje prvobitne zamisli – besplatne stolice. Stolar je čak i svog sina Stefana, a koji je krenuo njegovim stopama u radionici, zavetovao da ni jednu stolicu za hranjenje beba nikada ne naplati.
-Ljudi ne veruju da nešto može da se pokoni, uvek očekuju neki skriveni motiv, međutim zaista ga nema, ali zato stolica ima širom Srbije, ima ih u Bosni, Makedoniji, pa čak i u Americi – s ponosom kaže ovaj humanitarac.
Ton glasa mu se dalje u razgovoru nekoliko puta menjao, mogao se osetiti u njemu čitav spektar emocija, od tuge do sreće. Postoje reči koje mogu da opišu emocije, ali postoje i emocije koje je nemoguće opisati, a baš o njima govorio nam je Mile.
-Od prve poklonjene stolice, pa do sada doživeo sam toliko toga i lepog i manje lepog. Srce mi je puno uvek kada vidim dete koje sedi u mojoj stolici, pogotovo ako se radi o blizancima ili trojkama, što se takođe dešavalo. To su slike koje mi hrane dušu. Dobijao sam fotografije na kojima deca u njima čak i spavaju, a uvek rado ističem da mališani kada ih stave u stolice ne plaču. Darivajući stolice ušao sam u mnoge porodice, video stvari za koje sam verovao da postoje samo u filmovima, upoznao ljude koje sudbina nije mazila, ljude sa teretom koji ne mogu sami da nose i poželeo sam da im pomognem. Shvato sam da mi se veruje, u moj čist obraz i iskrene namere, te da se na apele i pozive da je nekom potrebna pomoć ljudi odazivaju – priča Mile.
Svoju fejsbuk stranicu iskoristio je ne samo kako bi mu se javljali roditelji za stolice, već i svi drugi koji imaju probleme, a ne mogu sami da ih reše.
Kako kaže podrška ljudi sa interneta je ogromna, a reakcije na njegove objave nikada ne izostaju – od komentara do konkretne pomoći.
–Fejsbuk, tviter ili sada X, humanitarne licitacije… ljudi mi prilaze, stavljam nalepnicu na auto i krenem, pa me zaustavljaju nekada samo da mi pruže ruku i upute reči podrške – dodaje.
Međutim, teret koji nosi nije samo fizički.
–Psihički zna da iscrpi. Išao sam kod svog duhovnika, oca Evgenija u manastir Rakovac, da tražim blagoslov da se povučem iz svega. Nije mi dao. Rekao mi je: “To si preuzeo – to nosiš.“ Nije lako. Odgovornost je velika, moraš ostati pribran. Nekad pomažemo detetu godinama, a ono premine. To su udarci koji se teško podnose. U Bečeju smo na primer pomagali devojčici, odneli smo joj pomoć u vidu špriceva i nekih rastvora, a dok smo se vratili u Novi Sad, stigla je vest da je preminula – priča Mile.
Najdublji trag na njega ostavila je jedna tiha, ali snažna scena iz Požarevca, devojčica koja ne govori, ne hoda, a čije su roditelji zamolili pomoć za specijalna, takozvana sportska kolica.
–Znao sam o kakvim kolicima je reč i rešio da ih nabavim – priča Mile, uz uzdah i kratku tišinu koja govori više od reči.
Nabavka pomagala nije problem, kaže, jer ga na društvenim mrežama prati više od 120 hiljada ljudi, a uvek se nađe neko ko želi i može da pomogne.
–Kada sam stigao u Požarevac, devojčica je sedela na krevetu. Gurao sam kolica prema njoj, oslovio je imenom, a ona je spustila ruku na mene i izgovorila “sportska“. To je bio njen prvi izgovoreni glas. Noge su mi se odsekle, tlo se zaljuljalo, morao sam da sednem na pod. Njen otac, krupan čovek, stajao je i plakao kao dete. Taj trenutak nikada neću zaboraviti – kaže Mile, pa opet malo zastane.
Jedna od najtežih priča koja ga je takođe duboko pogodila dolazi iz Dobrinaca. Porodica s troje dece – dve devojčice koje ne govore, jedna slepa, druga slepa, a ne može ni da hoda, već se vuče po podu, i brat koji je sa tri godine oboleo od tumora i izgubio oba oka.
–Ko god kaže da teško živi, ja bih ga odveo tamo. Da vidi šta je istinska borba. Postali smo veliki prijatelji, svake godine im obezbedim ogrev, pomažem koliko mogu, zajedno sa sinom i ljudima dobre volje – kaže on.
Uprkos svemu, Mile ostaje veran sebi – ne traži ništa zauzvrat. Novac, kako kaže, nikada nije bio cilj.
–Sve što možeš da kupiš – nije vredno. Bilo je perioda i kada sam imao para, ali i kada sam bio bez njih. Shvatio sam da ni novac ne rešava sve. Sad gledam da malo usporim, da sačuvam sebe, ali kada vidim da mogu da pomognem, ne umem da okrenem glavu – kaže naš stolar.
Podrška porodice i prijatelja mu je oslonac. Oni iz stvarnog života, ali i oni koji su iz virtuelnog sveta postali deo svakodnevice. Sin je krenuo njegovim stopama i izuzetno je ponosan na njega.
Pozdravili smo se sa Miletom, ostavljajući ga tamo gde smo ga i zatekli – radionici, a nekako za nama kao da je odzvanjala ona njegova – samo neka se rađaju deca!
D. Tufegdžić
