Priču o Milunki Savić nema ko nije čuo poslednjih godina. Međutim, ona nije jedina heroina našeg naroda, niti je Prvi svetski rat jedini sukob u kom je bilo žena, koje su svojom hrabrošću stajale rame uz rame sa muškarcima. Silvana Cvijetić iz Čalme, inače Banjalučanka, bila je pripadnica čuvene 16. motorizovane krajiške brigade Vojske Republike Srpske. I to, dobrovoljac! Nakon što su Srbi u Krajini dovedeni u ozbiljnu opasnost, i nakon što joj je najbolji drug poginuo u prvim danima, Silvana se sa tek napunjenih 18 godina, u ranu jesen 1991. godine prijavljuje kao dobrovoljac u kasarni „Kozara“ u Banjaluci.
-Bila sam mlada, dete, pa su me stavili da kuvam kafu Taliću i Mladiću. Ali, ja sam želela da idem tamo gde se puca, pa sam se kod drugih vojnika raspitivala šta treba da uradim da bi me izbacili i prekomandovali – seća se Silvana.
Tada je došla na neverovatnu ideju – generalima je kuvala toliko lošu kafu, takozvanu „proterušu“, da su prosto morali da je premeste.
-Vratili su me ponovo u kasarnu Kozara. Molila sam ih da me pošalju na ratište, ali me opet nisu pustili. Međutim, kad su naši krenuli, nabila sam kapu i neku jaknetinu i ušla u autobus, a tu više nije bilo povratka. Tada sam morala da se prijavim u komandu brigade, gde me su me dočekali opet metla, kuvalo i sudovi. Kumila sam i molila, pa sam na kraju uspela da završim sanitetsku obuku i da se napokon dokopam prve linije. Tako se nađoh u Prvoj četi 16. Krajiške – priča Silvana, sanitetlija i vezista.
Ratni dani, kaže, nikako nisu bili laki. Pune četiri godine glava joj je bila u torbi, isto kao i njenim saborcima.
-U većini mesta u kojima smo boravili, nisi smeo glavu da digneš zbog snajpera. Bila sam u rovovima, na dežurstvima… Nisu me razlikovali od muškaraca i išla sam sa njima rame uz rame. Gledali su me kao sestru, a ja njih kao braću. I tako sve do kraja – kaže Silvana.
Najteži trenuci, naravno, bili su gubici i ranjavanja drugova, ali jedan događaj najteže joj je pao.
-Najteže mi je bilo 1993. godine, kada je među nas grunula tenkovska granata. I danas pamtim taj prizor, mrtve ljude i rasute utrobe oko sebe. Izvuklo se samo nas troje-četvoro od 70 ljudi. Neki su ranjeni, neki su poginuli. Mene je detonacija otresla od zemlje, kada mi se poremetio rad štitne žlezde i od tad sam invalid. I danas osetim ukus trave u ustima, koje sam se tada nagutala. To je ono što nikada neću zaboraviti. A neću zaboraviti ni situaciju u Brčkom, kada smo morali da se povučemo pred Muslimanima. Naš kuvar se skamenio od straha, bio je uhvaćen i nismo mogli da ga izvučemo. Oni su ga nabili na kolac, rugali nam se, a on je, jadan, celu noć jaukao. To je bilo strašno i te stvari čovek ne može da zaboravi – priča naša sagovornica.
Silvana je učestvovala u svim važnim borbama 16. brigade i tri godine je provela u borbama za proboj koridora života.
-Tokom tih borbi, bilo je svakakvih anegdota. Na primer, tri dana smo jednom prilikom bili na nekoj livadi. Tukli su nas i naši i njihovi, jer smo izgubili vezu i nije se znalo gde smo. Ni vode ni hrane nismo imali. Našli smo samo nekog vola, kog smo ispekli i jeli onako neslanog. Često smo bili gladni i žedni, a ono što smo imali delili smo. Nije tu bilo „moje-tvoje“. Sve je bilo naše i u svim tim strahotama rata, jedina lepa stvar bilo je prijateljstvo među nama – seća se Silvana i dodaje:
-Što se koridora tiče, išlo je to nama laganice. Bar nam tako deluje, iako smo tri godine proveli u borbama za probijanje koridora. Bili smo pešadija. Nisi mnogo razmišljao, samo si išao napred, a za tobom tenkovi. U selima, u kućama u koje smo ulazili, zaticali smo čak toplu supu za stolom. Toliko je sve to bilo iznenada. Jedino nam je bilo jako teško to što su u svim selima koja smo osvojili, naša groblja bila oskrnavljena. Izginulo je dosta ljudi, ali posao je odrađen – kaže Silvana.
A kada je došao kraj ratnih dejstava i vreme za odlazak kući, najteže joj je pao rastanak od ratnih drugova.
-Na kraju, bilo je veliko olakšanje. Jedino nam je bio težak rastanak, jer si sa nekim živeo četiri godine. Ginuli smo zajedno. A za koga? Za nikoga. Samo je sirotinja jadna izginula. Osetili smo se izdano i dan danas se osećamo izdanim. Sramota je da jedan borac prima 140 maraka invalidnine i da se u toj Republici Srpskoj na borce gleda kao na kerove. Sramota je da saborci danas skupljaju novac da podignu spomenik čoveku koji je poginuo pre 30 godina. Mnogo toga je sramota. Niko od nas nije hteo ni orden ni priznanje za ratne zasluge, ali ne želimo ni omalovažavanje ni zanemarivanje ljudi koji su život rizikovali za tu zemlju – zaključuje naša sagovornica, i kaže da život mladog čoveka nije vredan ničijih političkih i drugih ciljeva.
Inače, Silvanu je život kasnije odveo u Čalmu, gde se udala i osnovala porodicu.
N. Milošević
