Zbog osećaja slobode Saša Kušić je glavnu veterničku ulicu zamenio šumom pored Vrdnika. Zbog osećaja slobode i gena koji su počeli da govore iz njega, nakon četrdesete je iskovao sopstveni zanat kojim se danas bavi. Od radnika u ribarnici postao je zanatlija, kovač noževa i proizvođač kožnih torbi, ali na stari tradicionalan način. Smestio se na putu od Vrdnika prema Zmajevcu, blizu šume i slobode, ali nadomak puta gde većinu turista „zagolica“ ono što svojim rukama sam proizvede.
-U Veterniku sam živeo na glavnom putu, ali bilo mi je dosta buke i u jednom momentu sam rekao „idemo u šumu“. Plac i kuću sam kupio ovde ne bi li u jednom momentu u budućnosti počeo da se bavim zanatskim proizvodima, govori Saša.
Ta budućnost je došla i to nadomak Vrdnika gde Saša danas ima i sertifikat starog zanata. Pre 12 godina polako je počeo da se bavi izradom noževa, a četiri godine ima od kako se doselio na obode banje. A sve je krenulo od ribarnice u kojoj je radio i muku mučio sa nabavkom tankih i oštrih noževa.
-Neko me je posavetovao da kupim malu mašinu za oštrenje i taj zanat sam savladao. Onda gledajući YouTube video sam da Kinezi koriste tanke alate, satarice. Uspeo sam da dođem do jednog kovača iz Bukovca da mi otkali sataricu. Od ostatka materijala sam napravio prvi nož i tako je sve počelo. Tada se u meni probudila strast. Kockice su se počele sklapati, iako nisam još znao kojim putem će me bog voditi, dodaje Saša.
A kad se napravi nož, logično je da treba napraviti i dršku i futrolu, pa eto novog izazaova za novog vrdničkog zanatliju. E tu je u pomoć pritekao čuveni Joca Bušman sa Dunava kod Čortanovaca, kod kog je Saša naučio da šije kožne futrole. A od futrola koje pravi ručno, stigao je i do ručno rađenih kožnih torbi za lov, motocikle, pa će sledeće verovatno biti i ženske tašne.
-Za svo to vreme dok sam učio zanat radio sam u ribarnici. Ribarski posao volim, ali došlo je vreme da tražim i više slobode. Od gazde sam tražio da mi daje četiri slobodna dana i da mi snizi platu koliko god hoće, samo da mogu još više da se posvetim svom zanatu. Duša vidi da treba ići još dalje, dajem otkaz na poslu, otvaram firmu. Još uvek nisam ispunjen, prodajem kuću u Veterniku i pre četiri godine kupujem ovu kuću na obodu Vrdnika. Gledao sam je i ranije, ali sam bio strpljiv, znao sam da ako me je bog upisao za nju, ona će biti moja. Tako je i bilo. I to ima svoj smisao jer je podno Vrdničke kule koja se vezuje za našu srednjovekovnu istoriju kojoj sam jako privržen i iz koje crpim svu inspiraciju, govori Saša.
Zato danas živi u prirodi, svoj posao organizuje kako mu odgovara, pa u dnu dvorišta ima radionicu, a prodajni prostor na glavnom putu. Tu su izloženi proizvodi-noževi, futrole i torbe u tradicionalnom stilu inspirisani srpskim srednjim vekom i svom viteškom tradicijom našeg naroda.
-Noževe radim od rđajućeg i nerđajućeg čelika, od damaskusa rđajućeg čelika. Opremljen sam pećima na ćumur, propan i na struju. Sam kujem na starinski način, mada noževe radim i brušenjem. Pobornik sam obične drvene drške od drveta sa naših prostora. Vole ljudi i šarene, pa se rade i stabilizovane drške u osnovi drvene, ali zaptivene drugim materijalima što zahteva komercijala. Lično sam pobornik rustičnog stila, a ima ljudi koji baš to i traže, objašnjava Saša Kušić.
I pored mašina, tašne rađe šije ručno. Kaže da je to poseban osećaj smirenja. U većini slučajeva to su lovačke tašne, a da bi se donekle komercijalizovao, planira da u istom tradicionalnom stilu radi i ženske torbe.
Saša se još zaukava, ali dobra pozicija daje mu i dobro interesovanje kupaca. Stranci i te kako znaju da prepoznaju srednjovekovni stil i ručni rad koji se ceni, pa su oni i dobre mušterije. A kod nas se polako budi interesovanje za srednjovekovno viteštvo, pa i naši kupci sve češće zastaju ispred Sašine radnje.
-Ja sam inače čovek prirode, kao mali sam oduvek voleo prirodu, odrastao na emisiji „Opstanak“ i sličnim sadržajima. Kasnije se znanje proširi. Saradnjom sa viteškim udruženjem „Beli orlovi“ sam još više produbio svoje interesovanje za srpsku tradiciju, posebno srednjovekovnu. Mi smo učili o evropskoj renesansi, a manje se zna da je renesansa krenula iz našeg manastira Sopoćani. Sve me je to zainteresovalo i kroz ovaj zanat sam proširio i sopstvene vidike i našao sam se u njemu, govori Saša.
Na posletku, kaže da je sloboda ta koja najviše vredi i koju mu izrada tradicionalnih zanatskih proizvoda omogućava.
-Mogu se pohvaliti da sam prilično slobodan čovek koji radi ono što voli. Ovde sam miran, u prirodi, gde sam se malo više okrenuo smirenju i bogu. Nisam u potpunosti odustao od ribarskog zanata, jer sam često na Hilandaru. Suštinski sam i to povezao sa onim čime se sada bavim. Sloboda mi je na prvom mestu, a nije isključeno da kad se i ovde malo „zagužva“ da ću otići i dublje u šumu. Možda tada prodaja neće biti suštinska, već da čovek bude sam sebi dovoljan, proizvodi svoju hranu i živi u potpunosti sa prirodom, što i jeste u srži našeg bića, zaključuje Saša Kušić, zanatlija iz Vrdnika.
S.B.
