Gledam Novi Sad i razmišljam koliko puta je moja Andrea bila tu. Stotinama puta. Po celo leto kod Une, vozom uvek. Razmišljam o ljudima koji su stradali? Stradali čekajući voz, prolazeći tuda? Razmišljam koliko boli beton?
Piše: Boris Miljković
Još uvek je „tražim” okom po centru sela. Da li je na klupi pored pekare ili šeta, ali tražim je još uvek. Još uvek krenem sa kapije noseći Sremske novine tamo u sobu i onda ih spustim na sto. Jutros, vozeći se do Belegiša, pogledam na groblje i vidim cveće na prodaju. Zadušnice su danas. „Oboje su tamo, ne traži ih više,” rekao sam sebi, „nauči da ideš na groblje.” Oca sam poljubio u hodniku, a tetu sam pomilovao po glavi, isto u hodniku bolnice. Zadnji dodir od nekog svog su dobili od mene. Moj oproštaj. „Stari su,” reče neko? Jesu, ali moji su, brate, moji.
„Rodna” mi je godina ovo izgleda, a juče, prolazeći pored svoje rodne kuće, gledam ruševine i mislim se, samo nek ide. Šurak moj, „Uja”, najbolji čovek koga sam upoznao u životu, je u bolnici. Razmišljam samo da bude dobro i da izađe. I dobro je, dobio je „opomenu”, ili kako ja kažem „žuti karton”. Imam i ja taj žuti, a ponašam se kao da žurim da pređe u crveni.
Nemam TV, niti ga gledam. Onda, vidim Novi Sad! Nekako sam uspeo da upalim TV jer kad dvadeset godina nemaš kontakt s nečim, onda ne znaš ništa. Ja znam ono na dugme i onaj daljinski s izolir trakom, gde ispadaju baterije. Ove nove ne znam, ali stvarno. Gledam Novi Sad i razmišljam koliko puta je moja Andrea bila tu. Stotinama puta. Po celo leto kod Une, vozom uvek. Razmišljam o ljudima koji su stradali? Stradali čekajući voz, prolazeći tuda? Razmišljam koliko boli beton? Suze, opet suze, jer godina je „rodna”. Boli me Novi Sad, bole me ti ljudi, boli me što neće doći svojoj kući.
Nisam ni ugasio TV, nisam znao, samo sam izašao. I opet sam se setio – pušim ispred bolnice, a dve žene pričaju, paleći cigaru. Jedna je doktorka ili sestra, ne znam, a ova druga, mlađa od mene, pali cigaru očiju punih suza. Gledam, žile na vratu joj samo igraju dok se ona pita „kako”. Rak, rečeno joj je da ima rak.
I tako trčimo, svađamo se, lomimo i kidamo – za šta? Nesvesni da je jedan trenutak dovoljan da nas nema, a mi srljamo kao da sto života imamo. Koliko sveća danas zapaliti, nek mi neko kaže, jer ja ne znam…
