Piše: Boris Miljković
Prošle decenije, evo me idem „Carskim drumom“ prema Sasama. Nekad su bile Sase, a danas Novi Karlovci.
Nekad je bio letnji put sa četiri „trake“, a između topole. Sad je nov, asfaltirani put, sa strane opet topole. Uspomene naviru, vidim decu iz Banovaca idu biciklom u Sase, na seosku slavu, Markovdan.
Vidim sebe, u prikolici traktorskoj sa stranicama, sedimo deda i ja na bali slame, a pored nas krava i tele. Stic Rada, tera traktor. Čuj tera, treba reći vozi, ali mi Sremci mi volemo da teramo. Idem, deceniju više i slike kreću. Prva fijakerijada u Sasama, predsednik kluba bio pokojni Rada Čizma, a mi deca sa Drazetom, Žikom Miljkovićem i ujom Dugošijom idemo u Sase. Neko u kamion, neko u auto, nije bilo važno gde si seo, bilo je samo da dođemo.
Već vidim Sase, odatle je slikar moje duše, slikar mog Srema Branko Oreščanin. Sad idem kod mog prijatelja, Dejana Šerbedžije, predsednika konjičkog kluba „Lipicaner“ – Sase. Da, Sase, a ne Novi Karlovci. Mi Sremci volemo da kažemo – Sase.
Ulazim u Sase, ispred dve kuće vidim, sede dede i babe.Stao sam, izašao i predstavio se ko sam. „A, Miljković“, rekli su, „ta znamo za Miljkoviće“. Deda sa naočarima, vadi telefon i osmeh od uva do uva, iz pitanje “Jesi ti onaj Miljković?“ Presekao sam ga u daljem govoru, rek’o: „Jesam, ja sam onaj…“ „Ti si taj, što piše o Sremu“,reče on, „E“, reko, „taj“! zaustavljam. Reko: „Da vas pitam o Radi Dopuđi, legendi i toliko priča.“ Pokaza mi na kuću, ukoso, prekoputa, u travi.
Stara kuća sa kućerkom, kaže: „To je njegova kuća bila.“ Došao iz rata, bio partizan i čin je imao, i kada je čuo da su mu partizani ubili oca Peru, odmetne se po selima i Fruškoj gori, da se sveti. Oči mi se na čas zacakliše, setim se mog dede i deda Zdravka. Setim se i priče da ga je i moj pradeda skrivao kod nas , u „plavoj“ sobi do šora. Pitam još za Radu, kako su ga ubili, gde, da li ga je neko izdao, ali više reči nisam „dobio“. Mada setim se dedine priče i čini mi se da im je Dopuđa bio simbol otpora i heroj kada su komunisti krenuli da harač uzimaju Sremom. Rada Dopuđa iz Sasa. Neka, neka ostane sada na ovome.
A selo lepo, mirno, okruženo poljima i gleda na sve četiri strane sveta. Evo me već kod Dejana gledamo konje i pričamo. Tu je velika prostorija za slavlja, puna pehara, tu su fijakeri, a iza štala, iza štale boksovi i četiri konja. Voli Dejan konje, voli Srem, priča jednostavno, lako i realno. Mlad čovek, koji je predsednik kluba i pun ambicija da konjički sport, ove vrste nastavi da živi i dalje u ovom selu. Da se zna ko smo, da smo živeli od zemlje, konja i ljudi. Ljudi se oslanjali jedni na druge, išli u mobe. Takav je nekad bio Srem. Reko: „Volim što piše Sase, uz ime konjičkog kluba.“ Lepe mi Sase, lepe mi klupe, a ima i poneka kuća stara, koja dušu radošću šara, u detinjstvo vrati…
Lepo selo Srema, Novi Karlovci, a za mene i mnoge druge, nek ostane da su Sase, jer to vole sremačke duše naše…
