Priča Branka Lođinovića Čičana (93), jednog od poslednjih živih svedoka i aktivnih učesnika Drugog svetskog rata u Sremu
Objavljeno 14. oktobra 2020. godine u Sremskim novinama
Osveta od čoveka napravi borca
Do rata, mi smo dobro živeli sa Švabama. Oni su u selu imali svoju školu, učili su na svom jeziku, ništa im nije nedostajalo. Od gotovo 400 domaćinstava, nemačkih je bilo 70, što je važno znati jer se danas često stiče utisak kako su Nemci u Grgurevcima bili brojniji od Srba. Čini mi se da se samo o Nemcima priča, da se pravi takva slika da bez njih ne bi bilo ni sela niti bilo čega u njemu, a nije tako, započinje svoju priču o svom učešću u ratu Branko Lođinović Čičan (93), jedan od poslednjih živih svedoka i aktivni učesnik Drugog svetskog rata u Sremu.
„Moji roditelji su imali četvoro dece. Bili su seljaci, teško se živelo, pa su mene poslali na zanat u Mitrovicu. Kod Bedričića u Šećer sokaku učio sam mesarski zanat i tu me je dočekao i rat. I tu, sa prvim pucnjem u Aprilskom ratu, pokazalo se da suživota sa Švabama više nema. Naši poraženi vojnici nisu ni došli sa fronta, a već su se na kućama pojavile zastave sa kukastim krstovima. Sve ono na čemu smo gradili zajednički život, prestalo je da važi, a naše Švabe koje su činile četvrtinu stanovništva sela, uzele su vlast i nas, Srbe, proglasile, u duhu novonastale situacije, za obespravljene. Bili smo stranci u sopstvenim domovima“, priča Čičan.
Zločin i osveta
Prva godina okupacije, seća se Čičan, donela je mnogo strepnje i straha, a već krajem 1941. nastupila su i prva hapšenja. Međutim, najteži dan u istoriji Grgurevaca bio je šesti juni 1942. godine kada su Nemci, pripadnici „Princ Eugen“ divizije na Orašju, poviše sela, ubili 300 meštana.
„Oni su to pravdali likvidacijom trojice oficira, pa je tako osveta verovatno bila logička posledica, ali stvari stoje malo drugačije. Švabe su već petog juna bile u selu, lokacija za likvidaciju bila je unapred određena i oni su došli kako bi osigurali prostor od partizana, pošto su se plašili da bi oni sa Fruške gore mogli da ih osujete u njihovim namerama. U toku izviđanja, došlo je do sukoba i likvidacije trojice istaknutih oficira, što je iskorišćeno kao opravdanje za ono što je već spremljeno, a što uporište ima u nacističkoj ideologiji po kojoj smo mi Srbi bili niža rasa, a Srem bio unapred ucrtan kao deo nemačkog životnog prostora koji treba očistiti od većinskog stanovništva“, nastavlja svoju priču Čičan.
Poziv Grgurevčanima da u centar sela i crkvenu portu dođu upućivali su domaći Nemci. Onima koji su se premišljali, pretili su likvidacijom, ističući da im se, ako dođu na razgovor, neće ništa desiti.
„Kako je moja kuća blizu centra, ja sam te stvari posmatrao svojim očima. Čim su se Grgurevčani skupili, počelo je premlaćivanje i vređanje. Opkoljeni, poniženi i uplašeni, moji prijatelji, komšije, poznanici, kumovi, obični ljudi seljaci, među kojima je bio i moj otac Slavko, pošli su ka Orašju. Zašto se nisu opirali, meni ni danas nije jasno. Jedino što mi pada na pamet jeste svest o tome da nikome ništa nisu krivi, što je davalo nadu da će se sve dobro završiti“, priča nam deda Branko.
Pošto su došli na Orašje, Grgurevčani su okruženi sa tri stražarska obruča i tek pošto su dovedeni do pred same jame, uhapšenici su shvatili da se više nikada neće vratiti svojim domovima. Ali, tada je već bilo kasno da se bilo šta uradi.
„Okruženi dobro naoružanim Švabama, izvedeni pred streljački stroj, oni više nisu imali kud. Ne znam kako se čovek u tim momentima ponaša, o čemu razmišlja, ali mi se čini da, pošto shvati da povratka više nema, jedino što ima jeste da nađe smirenje i pokuša da prevlada strah. Pre samog zločina, jedan oficir pozvao je Đuru Ercega, predsednika opštine i pitao ga da li među uhapšenima ima poštenih ljudi, na šta je on, bez oklevanja, rekao da nema i da se sve uhapšenike može slobodno streljati. Izvodili su ih deset po deset na streljanje i čitav šesti juni prošao je uz jauke i rafalsku paljbu. Ljudi su padali kao pokošeni i svojim telima punili rake koje su za njih spremali nemački vojnici i domaće Švabe, seća se Čičan.
Ne mogavši da izdrži, Branko je sledećeg dana otišao na Orašje. Prizor koji je ugledao sledio mu je krv u žilama i postao prelomna tačka u životu.
„Pošto je i moj otac odveden, stalno smo u kući promišljali da li je i on među mrtvima ili je ipak uspeo da preživi. Nisam mogao da trpim taj teret, već sam rešio da odem i pogledam šta se desilo. Već na samom prilazu, nestala je i poslednja nada. Video sam sveže zatrpanu raku iz koje su virili delovi tela. Krv je bukvalno izlivala iz zemlje, bila je penušava i još uvek se pušila. Prošao sam pored jednog nemačkog mitraljesca koji je u svom gnezdu čuvao prostor zločina. Ništa mu nisam rekao, niti je on meni. Obojici je bilo jasno da tu razgovora nema. Tada se u meni nešto slomilo i rešio sam da se osvetim. Rekao sam sebi da taj mitraljez neće još zadugo biti u nemačkim rukama i da mi, ako smo ljudi, ne možemo mirno čekati da nas sve pobiju. Krv je vapila za osvetom“, kaže Čičan.
Samo nekoliko dana kasnije, Branko je pristupio Fruškogorskom partizanskom odredu.
„Uspostavili smo vezu i otišli. Sećam se, stavili su nas ispred sebe i rekli da se, ako se plašimo, vratimo kući, pošto narod i vojska koji se plaše smrti rat ne mogu dobiti. Rekao sam da se ne plašim, dobio sam pušku, bombu i tako sam sa 15 godina stupio u osvetničku i oslobodilačku borbu“, seća se Čičan.
Kad zasviraju orgulje
U vreme akcije Viktora Tomića i uporedo sa njom pokrenute ofanzive na Frušku goru, Čičan je kao pripadnik Fruškogorskog odreda pružao otpor Operativnoj grupi „Borovski“, jačine gotovo 20.000 ljudi. Tokom druge polovine 1943. godine, deda Branko je učestvovao u borbama sa kozačkim jedinicama, a krajem godine i u teškoj višednevnoj borbi za oslobođenje Grgurevaca. Ovi sukobi, praćeni paljevinom sela i velikim stradanjem srpskog življa, postaće okidač za širu ustaško-nacističku vojnu akciju koja će, između ostalog, rezultirati i zločinom u Ležimiru i ležimirskoj crkvi i porti, koji je počinjen krajem novembra iste godine.
„Kada se Prva vojvođanska brigada vratila iz Bosne u Srem, prvo mesto koje je napala bili su Grgurevci. Imali smo dosta uspeha, borba je trajala nekoliko dana i taman kada smo došli na domak pobede, Švabe su dobile vanredno pojačanje iz Mitrovice tako da smo morali da se povučemo dublje u Frušku goru. Nemci su tada popalili selo, ali su se i sami povukli, pa su Grgurevci ostali pusti i u pepelu iz kojeg će se nakon rata podići poput Feniksa, priča Čičan.
Pošto nije mogla dugo da se zadrži u Sremu, Brigada se ponovo pokrenula ka Semberiji, a sa njom je na novi položaj pošao i Branko. Već naredne godine prelazi Drinu, ratuje na prostoru Šapca, Loznice, Valjeva i početkom oktobra meseca, kao pripadnik 16. Vojvođanske Divizije dolazi na domak Beograda.
„Ja sam bio kod Čukarice i na Avali, gde smo jednu noć presekli dugačku nemačku kolonu koja je trebala da se preko Grčke povuče za Beograd i dalje preko Srema u Austriju i Mađarsku. Tokom borbi za Beograd sam i ranjavan. Tuklo se sa svih strana, grmelo je i štektali su mitraljezi na sve strane. Tada sam prvi put čuo kako tuku kaćuše i mogu slobodno reći da je strah koji su Nemci imali od njihovog zvuka bio ogroman. Taj strah od svirke Staljinovih orgulja je učinio više od razorne moći same rakete i ubrzao oslobođenje glavnog grada“, priča Čičan.
Preko Save
Ulaskom u Beograd, stvorili su se uslovi za konačan prelazak Sremaca preko Save. Usled nedostatka mostova, vojska je preko Save prevožena čamcima i skelama što je znatno otežavalo prelaz. Hladno vreme i nabujala reka, seća se Čičan tih dana, nisu bili prepreka za sremske partizane. Ne mogavši da dočekaju stupanje na rodnu ravnicu, oni su iskakali iz plovila i plivajući po nemirnoj Savi, utrkivali se ko će pre da stane na sremsku zemlju i da je poljubi.
„Ja vam sada ne mogu opisati, a vi svakako ne možete razumeti koliko smo bili srećni, uzbuđeni i ponosni. Do tada smo svašta u ratu videli, svašta prošli, ali nikada kao tada nismo plakali. Došli smo kući, ponovo smo na svom terenu, seća se Čičan i dodaje: – Postrojili smo se i sa pesmom krenuli ka Inđiji. Ali… ta je pesma bila tužna. Sela su bila pusta, popaljena, majke su izlazile na ulice i dozivale svoju decu. Sećam se jedne majke koja je vikala sina Gorčila. Vikala je, ali niko nije odgovarao. Nikola Roman, komandant moj je zastao, poljubio je u ruku i rekao da joj je sin bio dobar borac i da je pao pod Beogradom. Ona je jauknula do neba i rekla nam da smo sada svi mi njena deca i da čuvamo jedni druge i slobodu jer se sloboda skupo plaća. Tog događaja sećam se i danas kao da se juče desio“.
Mitrovica je slobodna
Prošavi kroz Inđiju i Rumu, Čičan se zaustavio pred Mitrovicom, kako kaže, jedinim utvrđenim i branjenim gradom. Raspoređen na prostoru današnje Kvantaške pijace, Branko je dobio zadatak da uništi stražarske bunkere i izbije na Savu, odakle bi se vršilo dalje zatvaranje grada.
„Mi smo prošli kroz mnoge gradove, ali ovako nije bilo. Mnogo je nemačkih i ustaških jedinica bilo, a ratovalo se i po kućama, pogotovo u onim delovima grada gde su živeli oni koji su podržavali nacistički režim. Uz to, naš posebni zadatak je bio da koliko god je moguće sačuvamo grad i posebno civile, što je dodatno otežavalo našu poziciju. Posle dva dana, rečeno nam je da se povučemo iz grada, da se prebacimo na sever, a da na naša mesta dođu nove jedinice. Bilo nas je sramota i komanda je tražila da joj se da još vremena. Mi Sremci moramo osloboditi Srem! Tako je i bilo. Pregrupisali smo se i uz pomoć Rusa u jednom silovitom jurišu ušli smo u grad. Borbu za Mitrovicu ja sam okončao u Pošti za čije sam obezbeđenje bio zadužen, seća se Branko.
Nakon oslobođenja Mitrovice, Čičan će vojevati i na Sremskom frontu. Aktivni je sudeonik borbi na Batini i bio je u stroju kada je Kosta Nađ, kao komandant Treće armije, 15. maja podneo poslednji raport u kojem je rekao da je rat gotov i da neprijateljskih vojnika više nema, osim onih koji su tokom borbi zarobljeni.
„Ja sam ratovao i onda kada su mnogi položili oružje. Vi znate da smo mi u Jugoslaviji ratovali sa nemačkim ostacima i sa ustašama koje su se hvalile kako je Nemačka kapitulirala, a oni se još uvek bore. Kada je Kosta Nađ rekao da je rat gotov, ja sam konačno mogao da odložim oružje i da se vratim svojoj kući. Moj rat bio je gotov, završena je moja borba za slobodu i mogao sam konačno da kažem da sam se osvetio, viteški i junački, za ono što su šestog juna 1942. godine Nemci uradili mojim Grgurevčanima na Orašju, zaključuje razgovor deda Branko koji svoje penzionerske i veteranske dane provodi u skromnoj kući u Grgurevcima, u istoj onoj iz koje je njegov otac pošao na streljanje, a on u planinu, u borbu.
Stevo Lapčević
