Domaćica Verunka Nađ iz Bačinaca već više od pola veka iz ruku ne ispušta iglu i konac. Za ručne radove zainteresovala se još kao desetogodišnja devojčica, uz svoju majku koja je bila majstorica za vez.
-Ona je samo vezla na platnu, a ja sam naučila još i da heklam i šijem. Sve volim podjednako da radim, a pre desetak godina sam počela da izrađujem i rusinske narodne nošnje. Sašila sam ih za članove Kulturno prosvetnog društva “Đuro Kiš” i Šida i KUD-a “Ivan Kotljarevski” iz Bikić Dola, u čijem radu i sama učestvujem. Posebna specijalnost su mi fićule, odnosno džege, ženske rusinske kape koje su sastavni deo nošnje. Džege se izrađuju od saten svile po kojoj se veze i stavljaju se perle. Te kape niko u Sremu pre mene nije šio, pa nisam imala od koga da naučim kako se prave. Ipak, bila sam uporna u tome da savladam tu veštinu. Parala sam stare fićule, koje je još moja mama nosila, gledala kako su skrojene, dugo pokušavala, patila se, sve dok nisam naučila. Jedino što mi je žao jeste što posle mene neće biti nikoga ko će umeti to da šije, jer – iako sam imala želju, nisam nikoga tome naučila, ni moju ćerku, ni unuku. Mlađu generaciju to jednostavno ne zanima, oni imaju neka druga interesovanja – ovako priča Verunka Nađ iz Bačinaca, dodajući da na ovaj način pokušava od zaborava da sačuva rusinske običaje, kulturu i tradiciju.
Kaže da joj za izradu jedne kape treba tri dana, samo da bi je izvezla, a da se time bavi isključivo noću, kada završi sve kućne poslove i dodaje:
-Nekada mi se dešava da ne mogu da zaspim dok kapa ne bude sasvim gotova. Već slabije i vidim, nekada gledam i kroz dvoje naočare, ali ipak ne odustajem od svog hobija, jer me on odmara i opušta. To je nešto jače od mene, stalno me vuče da radim, na taj način zaboravim sve probleme i svakodnevicu.
S. Mihajlović
Верунка Надь зоз Бачинцох шиє руску народну ношню
Ґаздиня Верунка Надь зоз Бачинцох уж вецей як пол вика зоз руки нє випуща иглу и цверну. За ручни роботи зацикавела ше ище як дзешецрочна, зоз свою мац котра була ваховец за вишиванє.
– Вона лєм вишивала на платну, а я научела ище и геклац и шиц. Шицко любим подєднак робиц, а пред дзешец роками сом почала вирабяц и руски народни ношнї. Зашила сом их за членох Културно просвитного дружтва “Дюра Киш” зоз Шиду и КУД-а “Иван Котляревски” зоз Бикич Долу, у чиєй роботи и сама участвуєм. Окремна специялносц ми фитюли, женски руски шапки котри состойна часц ношнї. Фитюли ше правя зоз сатиновей гадваби по котрей ше вишива и кладу ше бисери. Тоти шапки скорей мнє у Сриме нїхто нє вишивал, та сом нє мала од кого научиц як ше правя. Гоч як, була сом упарта звладац тоту схопносц. Парала сом стари фитюли, котри ище моя мац ношела, патрела сом як су зашити, длуго пробовала, трапела ше, док сом нє научела. Наисце ми жаль же после мнє нє будзе нїкого хто их будзе знац шиц, бо – гоч сом мала жаданє, нїкого сом нє научела, анї мою дзивку, анї унуку. Младшу ґенерацию то єдноставно нє цикави, вони маю даяки иншаки интересованя – гвари Верунка Надь зоз Бачинцох, додава ищє же на таки способ пробує од забуца зачувац руски обичаї, културу и традицию.
Гвари же єй за виробок єдней фитюли треба три днї, лєм жє би ю вишила, и то роби лєм вноци, док закончи зоз роботу у обису и додава
– Дакеди ми ше случує жє нє можем заспац покля фитюла нє будзе цалком готова. Уж слабше и видзим, дакеди патрим и през двої окуляри, алє гоч як ше нє оддумуєм од свойого гобию, бо ме вон опущує. То цошка моцнєйшє одомнє, нєпреривно ме цага да робим, на таки способ забудзем на шицки проблеми и каждодньовосц.
*Projekat “Od Karpata do sremske ravnice” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Проєкт “Од Карпат до сремськей рівниці” є суфинансованый зо Бюджету Републикы Сербії – Міністерства інформованя і телекомуникацій. Становиска, высказаны в підпертім медийнім проєкту, не мусять выражати становиска орґану, што ділить средства.Top of Form
