Gledam stare slike i sećam se, svega je tu bilo. Ako me pitate ružnog da li je bilo, pa ne mogu da se setim. Sećam se samo lepog i želim da tako ostane. Da li je bilo lako – možda i nije, ali kad imaš dvadeset godina nije ni teško…
Piše: Boris Miljković
Dunav, rit i naša mladost. Po ceo dan smo lovili ribu, sedeli u kafani, a predveče u rit da se ‘rane svinje. Imali smo svako svoje. Čika Nikola Manojlović, Mikica Livada i ja. Uglavnom smo sve radili zajedno.
Osmeh je na svakoj slici (ne volim reč fotografija). A svinje… Bilo puno svinja, za nas taman onoliko koliko treba.
A kad ode krmača pa je nema? Nakon nekih sedam-osam dana – evo je, došla da jede, a vime do zemlje. Iz žbunja vire prasići, plašljivi k`o divlji.
Praviš se da ih ne vidiš i tako par dana dok ne uđu u čopor. Posle postanu deo čopora i ne boje se, već trče iz šume kad vikneš…
Hranili svinje, lovili ribu, malo i trgovali. Sankcije bile, moralo se tako. I čekali kasnu jesen da prebacimo svinje kući.
Gledam stare slike i sećam se, svega je tu bilo. Ako me pitate ružnog da li je bilo, pa ne mogu da se setim. Sećam se samo lepog i želim da tako ostane. Da li je bilo lako – možda i nije, ali kad imaš dvadeset godina nije ni teško.
A ribe, ribe je bilo svuda. A i ljudi, oni su bili nekako drugačiji, veseliji, kafane pune. Muzika i smeh.
Smeh… Koliko sam voleo taj kafanski, iskren smeh i te šale.
I tako, imali smo Dunav, rit, svinje. I osmeh koji je obećavao. A posle su došla druga vremena…
Foto: Branislav Manojlović
