Piše: Boris Miljković
Jeseni u Sremu su nekad bile drugačije. Da li mogu po delovima sećanja i pričama da ih opišem? Probaću…
Uveliko su se završavale seoske slave. Jesen u Sremu dobija boje. Grožđe zri. Ku’ruzi se beru. Na njivama već prve kupe “kukurozovine” (mada mi Sremci kažemo “krzovina”). Jer drugačije je kada kažeš: “Izlup’o me deda krzovinom”, nego “kukurozovinom”.
Jače boli krzovina. A i da ne lomimo jezik. Nismo mi prosti, da znate, već samo jednostavni.
A da, jeseni. Predveče se vraćaš iz škole i svaka druga, treća kapija otvorena – utovaraju se ku’ruzi u kotobanje.
Deca, znalo se – u kotobanju i odbacuj. Komušinu nosi pod stoku ili na đubre. Polako se to sve radilo u skladu sa Sremom.
Što kažem u skladu sa Sremom?
Zato što ti naši ljudi nekada nisu žurili, tako se u Sremu živelo. Polako ali lepo i kulturno.
I stizalo se sve. I da se uzore sa konjima, da se poseje. Da se posadi i zalije kako se to kod nas zna.
U jesen su pričali koliko bravova imaju, koliko će klati. U jesen su birali, orali, žita sejali i o zabijačkama i slavama krsnim pričali čekajući ih. I uvek za te slave bilo je svega i bogato.
Samo se kao dete sećam, prase se nije klalo. Pohovano, pečeno, kremenadle, piletina, supe, čorbe, sosa, krompira, salata, kolača. Al’ prase – to nije bilo. Mislim da i znam zašto. Ali o tome neki drugi put.
Ko je živeo te jeseni, zna koliko su bile lepe. Negde je neko rekao: “Sporo ste živeli pa vas pregazilo vreme. Imali ste klupe na šoru, puno ste sedeli”. Verovatno jesmo, a opet bi’ seo između tih deda na klupi i slušao.
Samo slušao priče. I, sagnuvši se, brzo uzeo onu jabuku što je tog trena otpala sa drveta. I opet seo na klupu, ako ima mesta, ili na travu pored, jeo jabuku i slušao kada su deda Iliji konji begali oko dudova.
Da mi je još jedna jesen u tom Sremu…
Ilustracija: Branko Oreščanin
