Najmlađe selo na teritoriji šidske opštine Bikić Do ima oko 250 stanovnika i nalazi se na samo osam kilometara od centra Šida. Podignuto je na južnoj strani Fruške gore, okruženo šumom i prirodom i nalazi se na nadmorskoj visini od 120 metara. Od 1958. godine ima svoju mesnu kancelariju i upravo od te godine se vode matične knjige u selu. Škola ovde nije postojala sve do 1940. godine kada se počelo sa njenom gradnjom, a otvorena je naredne godine. Pet godina kasnije, u Bikiću je osnovana i filijala Rusinske Matice.
Posle Drugog svetskog rata u Bikiću je radilo KUD koje se zvalo „Ivan Kotljarevski“ sve do 70-ih godina 20. veka, kada je usledila pauza u radu. Rad KUD-a počeo je da se obnavlja 2009. godine, kada se formira dečija folklorna grupa. Pored nje, danas pri kulturno umetničkom društvu postoji i radi i ženska pevačka grupa.
U Bikiću postoji, takođe, i fudbalski klub koji se takmiči u Međuopštinskoj ligi.
Prema rečima Dejana Bobalja, poverenika Mesne zajednice, u selu je infrastruktura dobro razvijena, asfaltirane su sve ulice, a nakon decenija čekanja, pre pet godina konačno su dobili i vodovod.
-To je veoma olakšalo život u selu, jer bi nam bez pijaće vode posebno bilo problematično ovog leta kada su vladale velike vrućine. Mi smo veoma zahvalni Pokrajinskom sekretarijatu i Opštini Šid što su nam omogućili da konačno dobijemo pijaću vodu. Inače, imamo osnovnu školu koju pohađaju učenici od prvog do četvrtog razreda, a u sklopu škole nalazi se i zabavište. U selu nemamo kafanu niti kafić, a mladi se okupljaju u Domu kulture gde igraju stoni tenis. Meštani se uglavnom bave voćarstvom, koje je kod nas veoma razvijena poljoprivredna grana. Mi ovde smo pravi primer sloge i zajedništva, jer kod nas zajedno žive Srbi, Hrvati i Rusini. U Bikiću već godinama postoji trend da ljudi ostaju da žive u selu, ne beže u grad kao što je to slučaj u drugim mestima, a to se može videti najbolje po tome što se kupuju prazne kuće po selu. Delimično je na to uticala pandemija, ali mislim da ljudi kupuju kuće u ovde prvenstveno jer su čuli da smo mi mirno selo, da svi složno živimo, a uz to smo i okruženi šumom, što je takođe mnogima primamljivo – kaže Dejan Bobalj, predsednik Saveta MZ i dodaje da su kupci kuća uglavnom ljudi iz inostranstva koji su poreklom iz Bikića.
U Bikiću je 1904. godine sagrađena Crkva Uspenija Presvete Bogorodice koja ove godine treba da obeleži 120 godina postojanja.
A da bi rusinsku kulturu i običaje sačuvale od zaborava, nekoliko žena iz ovog sela osnovalo je Udruženje “Bikićanke”.
Kako kaže predsednica ovog Udruženja Nevenka Bobalj, želja im je bila da se očuva identitet Rusina, te da većem broju građana prikažu njihova nacionalna jela.
-To ne znači da na manifestacijama na kojima učestvujemo ne prikazujemo i običaje drugih nacionalosti, naprotiv. U naše Udruženje su dobrodošle sve žene bez obzira na nacionalnost, tako da tokom svojih javnih nastupa prikazujemo i običaje i tradiciju svih naroda koje žive u Vojvodini. Upravo ta različitost nas je i zbližila i spojila sa mnogima, jer ljude zanima šta je to što imamo da pokažemo na našim štandovima. Mi uvek rado dajemo recepte svima koji požele i upravo to nas je i sprijateljilo sa mnogim drugim udruženjima žena, ne samo sa područja šidske opštine, nego i iz drugih gradova Vojvodine – kaže Nevenka Bobalj, predsednica Udruženja žena „Bikićanke“ iz Bikić Dola.
U centru sela, u zgradi bivše mlekare, napravljen je etno muzej. Tu se nalaze stare stvari koje su se nekada koristile u svakom domaćinstvu, kao i slike Bikićana od 1900. te pa do 1980. te godine. U jednoj prostoriji je postavljena i nekadašnja takozvana “prednja soba”, odnosno gostinska soba, onako kako je nekada izgledala sa svim stvarima koje su u njoj bile.
S. Mihajlović
БИКИЧ ДО – ГОРСКИ ВАЛАЛ НА ЮЖНИХ ПРИКРИНОХ ФРУШКЕЙ ГОРИ
Наймладши валал на териториї шидскей општини Бикич До ма коло 250 жительох и находзи ше на лєм осем километри од центру Шида. Подзвигнути є на южним боку Фрушкей гори, окружени зоз лєсом и природу и находзи ше на надморскей висоти од 120 метери. Од 1958. року ма свою месну канцеларию и од того року ше водза матични кнїжки у валалє. Школа ту нє исновала по 1940. рок кед почало єй будованє, а отворена є шлїдуюцого року. Пейц роки познєйшє , у Бикичу основана и филияла Рускей Матки.
После Другей шветовей войни у Бикичу робело КУД котре ше волало „Иван Котляревски“ аж по 70-ти роки 20. вику, кеди ушлїдзела павза у роботи. Робота КУД-а почала ше обнавяц 2009. року, кед ше формовала дзецинска фолклорна ґрупа. Окрем нєй, нєшка при културно уметнїцким дружтву иснує и роби и женска шпивацка ґрупа.
У Бикичу постої, тиж так, и фодбалски клуб котри ше змага и Медзиопштинскей лиґи.
Спрам словох Деяна Бобаля, поверенї Месней заєднїци, у валалє инфраструктура добре розвита, асфалтовани шицки улїчки, а после деценийох чеканя, пред пейцома роками конєчно достали и водовод.
-То барз олєгчало живот у валалє, бо би нам без питкей води окреме було чежко того лєта кед були вельки горучави. Барз зме подзековни Покраїнскому секретарияту и Општини Шид же нам оможлївели же бизме конєчно достали пияцу воду. Иншак, маме основну школу до котрей ходза школяре од першей по штварту класу, а у склопу школи находзи ше и овода. У валалє нє маме карчму або кафич, а млади ше збераю у Дому култури дзе бавя столни тенис. Жителє ше углавним занїмаю зоз овоцарством, котре у нас барз розвити польопривредни конар. Ми прави приклад злоги и заєднїства, бо у нас вєдно жию Серби, Горвати и Руснаци. У Бикичу уж роками тренд же людзе оставаю жиц у валалу, нє сцекаю до варошу як цо то случай у других местох, а то ше найлєпшє може видзиц по тим же ше купую празни хижи у валалє. З часци на то дїйствовала пандемия, алє думам же людзе купую хижи першенствено бо чули же зме мирни валал, же шицки зложно жиємє, же зме окружени з лєсом , цо тиж так велїм прицагуюце – гвари Деян Бобаль, предсидатель Совита МЗ и додава же купци хижох углавним людзе зоз иножемства котри походзеньом зоз Бикичу.
У Бикичу 1904. року вибудована Церква Успения Пресвятей Богородици котра того року треба же би зазначела 120 роки иснованя.
А же би руску културу и обичаї зачували од забуца, даскельо жени зоз того валалу основали Здруженє “Бикичанки”.
Як гвари предсидателька того Здруженя Невенка Бобаль, жаданє им було же би ше очувал идентитет Руснацох, та най векшому числу жительох презентую їх национални єдла.
-То нє значи же на манифестацийох на котрих участвуємє нє указуємє и обичаї других националносцох, напроцив. До нашого удруженя привитани шицки жени без огляду на националносц, так же под час своїх явних наступох презентуємє и обичаї и традициї шицких народох котри жию у Войводини. Праве тота розлика нас зблїжела зоз велїма , бо людзох цикави тото цо маме указац на наших штандох. Ми вше дзечнє даваме рецепти шицким котри жадаю и то нас повязало зоз велїма здруженями женох, нє лєм зоз Шидскей општини, алє и зоз других валалох Войводини – гвари Невенка Бобаль, предсидателька Здруженя женох “Бикичанки” зоз Бикич Долу.
У центру валала, у будинку бувшей млєкарнї, направени етно музей. Ту ше находза стари ствари котри ше дакеди скорей хасновалиу у каждим ґаздовству, як и слики Бикичанох од 1900. тих та по 1980 ти роки. У єдней од просторийох поставена и дакедишня такволана предня хижа, то єст госцинска, так як дакеди випатрала зоз шицкима стварами и мебльом котри були у нєй.
*Projekat “Od Karpata do sremske ravnice” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Проєкт “Од Карпат до сремськей рівниці” є суфинансованый зо Бюджету Републикы Сербії – Міністерства інформованя і телекомуникацій. Становиска, высказаны в підпертім медийнім проєкту, не мусять выражати становиска орґану, што ділить средства.Top of Form
