Piše: Nemanja Milošević
Svanuo je divan i sunčan dan. Nakon prve jutarnje kafe krenuo sam na posao. I samo što sam upalio automobil, krupne kišne kapi zaklonile su mi vidik, pa sam morao da uključim brisače, koji su jedva postizali da očiste staklo.
Stižem na parking. Tražim mesto pod drvetom, jer sunce prži kao da su se vrata pakla otvorila. Napolju je bar 40 stepeni. Lažu kad kažu da je manje, da ne bi uveli vanrednu situaciju…
Izlazim napolje i krećem ka firmi. U trenutku, kao da me neko letvom opaučio po potiljku. Komad leda veličine pačijeg jajeta umalo da mi rascopa glavu. Ljudi užurbano traže zaklon, a grad koji je pao iz vedra neba napravio je opšti haos po gradu. Uništeni automobili, polomljeni crepovi i razbijena stakla na sve strane…
Čim se nevreme smirilo, nastavljam dalje. Nailazim na čoveka koji je doživeo toplotni udar, dok u pozadini čujem zvuk sirene saniteta. Osetim kapi znoja kako mi se slivaju niz leđa. Trljam oči koje me nesnosno svrbe. Usne su mi slane i mislim da me hvata sunčanica…
Nego, zaboravio sam jaknu. Kaže baba da ne valja kad hladan vetar udari po mokrim krstima, a to mi se upravo dešava. Prilično je hladno za ovo doba godine. Sva sreća pa je redakcija blizu…
Ulazim, a kolege uključile grejanje. Skupili se svako u svom ćošku i cvokoću. Krećem ka svojoj kancelariji u želji da što pre upalim klimu. Ne mogu da radim po ovoj vrućini. Mozak mi prosto ne funkcioniše…
Smišljajući prvu rečenicu članka, gledam kroz prozor. U daljini, na nebu, vidim belu liniju. Iznad nje sivilo, a ispod ponor koji hrli ka nama, kao da će sve da nas proguta. Superćelijska oluja. Dvanaesta u poslednjih mesec dana…
Pošto smo već naučili kako da se ponašamo u ovakvim situacijama, penjemo se na tavan zgrade i raspoređujemo se na strateške položaje. Svi muškarci u firmi imaju zadatak da drže grede da ih vetar ne odnese, a žene lepe crepove selotejpom i povezuju ih u jedinstvenu celinu. Međutim, vetar je jak. U Stefanovom reonu konstrukcija je počela da popušta, pa smo bili primorani da mu privežemo nogu za gelender, kako ne bismo ostali i bez krova i bez novinara, što se na kraju ispostavilo kao odlična ideja. Plan je uspeo, pa sada, nakon radnog vremena, srećni i zadovoljni možemo da se uputimo na Gradsku plažu i prepustimo se čarima vrelog leta na Savi, ako nas u tome ne prekine mogućnost pojave kratkotrajnih oluja sa grmljavinom koje su najavljene za popodne…
Deluje vam čudno sve ovo što sam napisao? Mislim da ćete se složiti sa mnom da bi naši životi upravo ovako izgledali ukoliko bi se obistinila svaka prognoza Republičkog hidrometeorološkog zavoda i sve druge vremenske prognoze, svakodnevno raspredane u domaćim medijima.
Možda je sve ovo što sam u redovima iznad napisao bila laž, ali iza te laži stoji jedna velika istina – vremenska prognoza više ne postoji! Da li naši meteorolozi nisu u stanju da adekvatno prognoziraju vremenske prilike ni za sat vremena unapred, ili se stvari na terenu odvijaju brže nego što je to očekivano – ne bih znao da kažem. Ali znam da više ni otprilike ne mogu da se oslonim na prognozu za današnje popodne, a kamo li za sutra ili na duže staze, ukoliko bih planirao da bezecujem odmor i odem na letovanje…
Ako pogledate vremensku prognozu na bilo kom sajtu, pa čak i na sajtu Republičkog hidrometeorološkog zavoda, jedina sto posto tačna informacija jeste trenutno vreme. Osim ako, kao sinoć, najsvežiji podaci nisu stari dva sata. A šta će biti sutra, po svemu sudeći ne zna niko, osim novinara tabloida koji koristeći strah uvučen u kosti našeg naroda svakodnevno najavljuju nove superćelijske oluje.
Zato bih najljubaznije zamolio i meteorologe i tabloidaše: Nemojte, molim vas, ništa da prognozirate! U trenutnu radarsku sliku, koja je putem interneta svima dostupna, umem da pogledam i sam, isto kao što umem i da pogledam kroz prozor!
