Piše: Nemanja Milošević
Godina već prođe otkako je Pepe le Tvor zbrisan sa lica zemlje. Omiljeni tvor našeg detinjstva zabranjen je zbog, kako kažu, navalentnosti, pa budući naraštaji neće imati priliku ni da ga upoznaju.
Još je mnogo polemika vođeno zbog kojekakvih “neadekvatnih” sadržaja u crtanim filmovima poslednjih godina, pa je i onaj princ iz Snežane i sedam patuljaka nedavno proglašen manijakom, a boga mi i nekrofilom. Kažu, poljubio je devojku bez odobrenja.
A ovih dana, kompanija Dizni smislila je nešto novo. Od sada, kako prenose mediji širom sveta, u crtanim filmovima će 50 odsto likova pripadati LGBT populaciji ili imati drugu boju kože.
Šta je sporno? Pa, što se tiče druge boje kože, apsolutno ništa. Osim toga što samo spominjanje osoba druge boje kože u smislu različitosti u 21. veku i samo predstavlja diskriminaciju. A, što se tiče onog prvog, pitanje je prilično škakljivo.
Istina je da svuda oko nas postoje osobe drugačije seksualne orijentacije. Sa dve ruke i dve noge. Sa emocijama, potrebama, stavovima. Potpuno iste kao i svaki čovek na svetu. I sa jedinom razlikom u seksualnoj orijentaciji. To apsolutno nije sporno, i ni na koji način ne utiče na njihov ljudski kvalitet.
Međutim, postavlja se pitanje – da li je to nešto što treba da interesuje dete od pet ili šest godina, koliko ima prosečan gledalac Diznijevih crtaća? Mislim da je, ipak, prerano za tako nešto.
Crtani filmovi su, koliko se sećam, nekada propagirali vrednosti poput časti, poštenja, herojstva. A sada je na red, izgleda, došla i jednakost. I to – seksualna! Pa, uprkos tome što decu od malih nogu moramo učiti da uvažavaju različitosti, čini mi se da je to učenje putem crtanih filmova malo preusiljeno. Lažno.
Sad, mnogi će reći da deca dosta toga nauče gledajući televiziju, pa, da se osvrnem i na to. Dobro, možda će na ovaj način i naučiti nešto o različitostima i njihovom uvažavanju. Ali, na televiziji, osim crtanih filmova, ista ta deca u udarnom terminu gledaju i brojne druge sadržaje poput rijaliti programa, a ranije ni televizijska pornografija nije bila tako nedostupna. A deca su gledala i učila, pa se još davnih dana dešavalo da dečaci hvataju devojčice za stražnjicu u školi. Sigurno se sećate toga? E sad, gledajući crtaće u kojima se dva muškarca ili dve žene grle, ljube i, da ne kažem, vaćare (video sam neke inserte na vestima), čini se da će i klinci početi da vaćare ko koga stigne. Naravno, da se ogradim, smatram da je bilo koji oblik seksualnog zlostavljanja, naročito u školi, nedopustiv. Samo dajem primer koliko daleko sve može da ode. Pritom, smatram da ovakav koncept crtanih filmova može samo da podstakne seksualno zlostavljanje.
Sa druge strane, da se opet dotaknem Diznijevih crtaća rađenih između ostalog i po bajkama na kojima smo odrastali. Pomenuta novina me baš i nije mnogo začudila. Kad bolje razmislim, izgleda da su i oni stari crtani filmovi bili daleko ispred svog vremena. Analizirajući ih, zaključićemo da su u nekima od njih još odavno propagirane vrednosti koje nam se danas serviraju, između ostalog, u rijaliti programima. Setite se koliko crtanih filmova, odnosno bajki, govori o siromašnim devojkama, koje žive u apsolutno nehumanim uslovima i koje žele da promene svoj život iz korena. I setite se koliko njih je pokušalo da promeni taj život sopstvenim zalaganjem? Koliko se ja sećam, ni jedna. Većini njih spas je doneo bogati princ na belom konju, kog su, što bi naš narod rekao, “spanđale” i živele sa njim, u njegovom dvoru i sa njegovim bogatstvom i titulom princeze, srećno do kraja života.
Našle su sponzora. Isto kao i ove današnje “sirotice”, kojima je “jedini izlaz” bio da uđu u rijaliti i sačekaju svog princa u belom mercedesu.
