Piše: Nemanja Milošević
Dobrano su se zažutela vojvođanska polja ovog leta. Gde god kreneš, cvetne glave, one što se ka suncu okreću, u stopu te prate i poručuju – biće zejtina ove godine!
Sudeći po zvaničnim podacima, koji kažu da je u Srbiji tokom ove sezone posejano oko 15 odsto više suncokreta u odnosu na višegodišnji prosek, ako nas vreme do žetve posluži, imaćemo toliko ulja da ćemo njime moći da se mažemo od glave do pete i koristimo ga umesto kreme za sunčanje.
Međutim, kako stvari stoje na tržištu, uzevši u obzir da kod nas nije baš uobičajeno da se ekonomski procesi odvijaju onako kako bi po logici stvari trebali, postavlja se pitanje koliko će običan narod uopšte biti u prilici da svo to ulje priušti?
Vratimo se sad nekoliko godina unazad. Sećate li se trenutka kada je cena zejtina naglo “otišla” na više od 200 dinara za litar? Onog trenutka u kom su političari sa televizora sabirali koliko ulja domaćinstvo treba da troši na mesečnom nivou i govorili nam kako to poskupljenje nije strašno? E, tad je cena zejtina povećana zbog visoke cene suncokreta, koja se kretala oko nešto više od 70 dinara po kilogramu.
Ali, vreme je prolazilo. Stizale su nove žetve i silosi su se punili novim zrnima, čiji kilogram već dve godine košta oko 40 dinara. Prošlogodišnji jeftini suncokret već je uveliko pretočen u plastične litarske boce, koje su, ni stručnjaci iz različitih oblasti ne znaju zašto, i dalje ostale skupe. Cena im ide čak do 180 dinara, a nije mnogo povoljnije ni ono ulje sa oznakom “Bolja cena”, jer, koliko sam upućen, struka kaže da bi pod trenutnim uslovima zejtin morao da košta oko 120 dinara?! E sad, kakva je to “Bolja cena” koja je 15 do 20 dinara viša od realne i na koji to način ona “štiti naš životni standard”, baš bih voleo da znam. Koliko mogu da primetim, nečiji standard je u ovoj računici sigurno zaštićen na duže staze i po svemu sudeći, to nije standard niti poljoprivrednika, niti radnoga i neradnoga naroda.
I uprkos tome što se odavno priča o nestabilnom tržištu uljarica u svetu, prosta je činjenica da našu zemlju ovo tržište baš i ne dotiče mnogo, uzevši u obzir to da je do sada skoro dve trećine proizvedenog srpskog ulja bilo višak i namenjeno izvozu.
Znači, sirovina jeftina i ima je na pretek, samim tim jeftinija je i proizvodnja, a cena krajnjeg proizvoda visoka. Pa, videsmo da i tako može u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu.
Jer, ukoliko poljoprivrednici ne mogu da se sastave sa 40 do 45 dinara po kilogramu suncokreta i ako po toj ceni uljare proizvode jeftin zejtin, u ovom lancu od njive do trpeze ostaje samo još jedna karika – trgovci! I onda, ako uzmemo u obzir da bi zarade bilo i na prodajnoj ceni od 120 dinara, zamislite koliki profit može da se ostvari ako se zejtin prodaje za 60 dinara više! Sledeće godine u ovo doba, neko će postati milioner. A možda već i jeste.
Samo iz tog razloga mi one priče o prosečnoj mesečnoj potrošnji ulja u domaćinstvu ne piju vodu. Nije stvar u tome da li ću na mesečnom nivou dati 120 ili 180 dinara, nego u tome gde će da završi onih 20, 40 ili 60 dinara razlike. Ne sviđa mi se baš kad me neko potkrada, pa makar u pitanju bili i sitni novci.
