• subota, 20. april 2024.
STEVO LAPČEVIĆ, POLITIKOLOG: Obrasci koji se ponavljaju
Društvo | Kultura | Sremska Mitrovica
0 Komentara

STEVO LAPČEVIĆ, POLITIKOLOG: Obrasci koji se ponavljaju

8. mart 2024. godine
Kao politikologu, istraživanje političke istorije Mitrovice mi je dodatno zanimljivo. Ako se odmaknemo od navijanja za ovu ili onu stranu, možemo uočiti čitav niz pravilnosti koje nam se i danas ponavljaju, kršenja zakona, upotrebe društvenih resursa za političku agitaciju, funkcionerske kampanje, političko nasilje, klevetanje preko štampe… sve što možemo sresti i danas na svim stranama, bilo je prisutno i pre jednog veka

Krajem marta, u „Muzeju Srema“ biće upriličeno predstavljanje knjige Steva Lapčevića „Deca Otadžbine – akcije i akteri srpskog i jugoslovenskog nacionalizma u Sremskoj Mitrovici 1918-1941“. U pitanju je obimno istraživanje koje je autor sproveo na više lokacija i arhiva, a koje u fokusu ima ispitivanje načina na koji je u međuratnoj Mitrovici jačan i razvijan srpski, odnosno jugoslovenski nacionalizam, rasvetljavanje odnosa između srpskih i jugoslovenskih nacionalista i njihov odnos prema hrvatskim nacionalistima. Uz to, knjiga donosi i zanimiljvu interpreticaciju ideje nacionalizma, raspravlja o mogućnosti postojanja više nacionalizama, donosi presek političke agitacije od strane ne samo čitavog spektra organizacija koje su u gradu delovale, već i lokalnih vlasti.

Kao i obično, predstavljanje knjige koju izdaje „Arhiv Vojvodine“ biće praćeno i postavkom u „Muzeju Srema“ u okviru koje autor javnosti daje na uvid materijale iz kojih je istraživanje obavljeno, a koji, skupa sa pričom o temi monografije treba da ponudi potpunu sliku političkih sukoba u međuratnoj Mitrovici. Dok se predstavljanje monografije očekuje krajem meseca, postavka će biti vidljiva već od ponedeljka, 11. marta u Baroknoj sali „Muzeja Srema“.

U razgovoru za naš portal, autor „Dece Otadžbine“ ističe da je u pitanju pionirski rad, jer do sada o radu organizacija kao što su „Jadranska straža“, „Srpska nacionalna omladina“, „Organizacija jugoslovenskih nacionalista“, „Udruženje četnika“, „Srpski kulturni klub“ na teritoriji Srema nije pisalo.

Ovo je vaša peta monografija. Pisali ste o dve važne ličnosti u istoriji međuratne Mitrovice, Lazaru Rašoviću i Jovanu Udickom, kojem ste posvetili dve knjige, pisali ste o zločinu u Ležimiru, a sada o čitavom nizu organizacija koje su obeležile političku scenu grada na Savi u međuratnom periodu. Čini se da ste ponovo na svom starom terenu. Međuratna Mitrovica je, čini se vaša glavna preokupacija.

-U pravu ste. Ideja da pišem o međuratnoj Mitrovici javila se davno, pošto sam završio fakultet. To je tema koja je, zahvaljujući delovanju ideološke države ostala tokom proteklih decenija na margini, obrađivana tendenciozno i paušalno. A mislim da se ono što se tokom Drugog svetskog rata dešavalo na ovim prostorima ne može shvatiti ako se ne osvetli međuratni period. Kada pogledate monografije koje su izdavane u komunističko vreme, one su u suštini bile apologetike KPJ i više su se bavile štrajkom drvodeljaca nego glavnim političkim procesima. Ne mislim da štrajkovi nisu važni, ali oni nisu presudno (ako su uopšte) uticali na politička dešavanja u gradu.

Kao politikologa, istraživanje političke istorije Mitrovice mi je dodatno zanimljvio. Ako se odmaknemo od navijanja za ovu ili onu stranu, možemo uočiti čitav niz pravilnosti koje nam se i danas ponavljaju, kršenja zakona, upotrebe društvenih resursa za političku agitaciju, funkcionerske kampanje, političko nasilje, klevetanje preko štampe… sve što možemo sresti i danas na svim stranama, bilo je prisutno i pre jednog veka.

Ima li tu ipak nekih razlika?

-Čini mi se da ima. Iako su komunisti ideju ličnog aktivizma na polju humanitarnog i uopšte društvenog angažmana tretirali kao licemerje u jednom, kako se govorilo, klasno nepravednom društvu, ondašnji šefovi partija (bilo da je reč o vlasti, bilo da je reč o opoziciji), kao i nosioci javnih funkcija, bili su mnogo angažovani u organizacijama kulutrnog i društvenog tipa. Oni su pisali knjige, eseje, pesme, govorili krajnje smisleno na Svetosavskim besedama koje su imale kultni status, ostavljali su porodična imanja gradu, osnivali vrtiće i smeštaje za siromašne, ulagali novac, vreme, rad, u organizaciju kao što je Crveni krst.

Sad, vek kasnije, mi možemo govoriti o tome da su oni pokušavali i na taj način da steknu korist, da budu dopadljiviji nego što jesu. I neka je sve to čak i tako. Ono što stoji, jeste da danas toga više nema, ili ima ekstremno malo. Biće da smo se ipak svi promenili. Danas se tako ne stiču poeni, i moram reći, na žalost.

No, da se vratim samo kratko na prvo pitanje… Ova knjiga je zaista pionirska. O organizacijama kojima se bavi malo se kod nas piše uopšte, a u Sremu i Mitrovici ni toliko. Na taj način, ona je zaista neka vrsta ugaonog kamena, bez obzira da li ćete se složiti sa onim što u njoj stoji ili ne. Ako se slažete, citiraćete je kao valjanu, a ako ne, svakako ćete morati da se pozovete na nju u nastojanju da dokažete svoju tvrdnju.

Pa dobro, o čemu se onda govori u „Deci Otadžbine…“ i odakle uopšte takav naziv za knjigu?

-Pre jednog veka, spomenuti Jovan Udicki napisao je i štampao jednočinku „Deca Otadžbine“, posvećenu stradanju srpske vojske u Velikom ratu. Ona je rado igrana u Mitrovici ali i drugim mestima Kraljevine SHS/Jugoslavije. Srećom pa imamo jedan sačuvani primerak iste, notni zapis i nešto fotografija. Taj naziv mi se učinio se samo simpatičnim, već i potpuno odgovarajućim shodno temi istraživanja.

Knjiga je podeljena u pet celina: prva se bavi prirodom nacionalizma i raspravlja o tome da li postoji jedinstveni obrazac koji nekoga čini nacionalistom, i šta uopšte znači nacionalizam, da li je to ideologija ili nega nadogradnja ideološkog pogleda na svet, pošto kao što nema te političke ideje koja za sebe neće reći da je demokratska (čak su i nacisti, fašisti i boljševici govorili da su demokrate, ne „liberalne“ ili „parlamentarne“ već „narodne“, „neposredne“, jednom rečju – prave demokrate), tako u vremenu koje istraživanje pokriva nema ideje koja nije „nacionalna“. Ne zaboravite da su nacionalisti ne samo liberali, već i socijalisti (u krajnjem, na tom tragu se raspala Druga Internacionala). Pitanje je samo kako definišemo nacionalizam, šta je sadržina našeg nacionalizma.

Drugi deo se tiče političke propagande. To je zapravo jedna školska klasifikacija kojoj je Mitrovica studija slučaja. U trećem delu prikazano je na koji način je lokalna vlast nastojala da utvrdi u narodu ljubav prema dinastiji i državi, vodeći računa o potrebi nivelacije srpsko-hrvatskih odnosa u gradu. Glavna tačka okupljanja bio je svakako spomenik na Legetu, ali i proslave praznika kao što su „Dan Ujedinjenja“, rođendan Prestolonaslednika i potonjeg Kralja Petra Drugog, dan Zrinskog i Frankopana, Đirila i Metodija, Savindan, Vidovdan i drugi…

Četvrti deo se tiče predstavljanja aktera te propagande, organizacija od kojih ste neke i spomenuli, a kojima bih je dodao još „Sokole“, o kojima sam i pisao, kao i „Hrvatsku nacionalnu omladinu“, koje sam se dotakao na marginama, jer je za priču o njoj potrebno još dosta istraživanja. Vredno je dodati da posebno mesto zauzimaju udruženja dobrovoljaca Velikog rata, nosilaca Albanske spomenice, rezervnih oficira, starešina i ratnika i druga boračka udruženja. Poslednji, peti deo, otkriće nam kako su vodeći akteri srpskog i jugoslovenskog nacionalizma prošli u NDH. To je posebno traumatična priča. Kao i obično, knjiga je puna fotografija od kojih je dobar deo sada po prvi put objavljen, a kao posebna celina, preneti su i neki tekstovi koji mogu biti korisni budućim istraživanjima.

Građu sam pored našeg arhiva i muzeja nalazio u Beogradu, kod privatnih kolekcionara, potomaka, kao i u „Matici Srpskoj“ u Novom Sadu. Mahom se tu radi o ličnoj prepisci, štampi, kao i o službenoj komunikaciji društava i lokalne vlasti.

Ima li razlike u onome što je činila zvanična vlast u odnosu na ono što su činila udruženja? Ima li preklapanja?

-Gradske, službene vlasti, sve što su činile, činile su sa određenim stepenom ozbiljnosti, dostojanstva, prilično zvanično. U tome one su pratile glavni kurs i tu nije bilo prostora za kalkulaciju. Na početku, mase su bile oduševljene apoteozama stradanja i naglašavanjem pobede u Velikom ratu i to je svakako jačalo osećaj zajedništva. Međutim, kako su godine prolazile, a prilike u državi bile nesređene, kako na političkom tako i na socijalnom planu, ove manifestacije gubile su na značaju. Tome je između ostalog doprinosilo i jednolično obeležavanje važnih datuma. Od godine u godinu sve se znalo, ko, gde, kada, kako, zašto… Sve je ličilo jedno na drugo i stiče se utisak da su mlađe generacije koje su bile nedozrele za rat, ostavljene po strani. Njima je žrtva svakako značila, ali oni su težili životu. Bez sećanja na „teško robovanje“ pod Austrijom, oni su u „svojoj“ državi tražili bolje uslove za život. Moj je zaključak da su do aprila 1941. sve ove državne manifestacije, kao što je bio slučaj i sa komunističkom tradicijom, postale svakodnevna pojava, stvar protokolarna u kojoj su smisao nalazile samo dve grupe: koristoljubivci i oni idealisti koji su u tradicijama ratova 1912-1918 pronalazili sopstveno ishodište.

Sa druge strane, društva su imala svoju agendu i kada su kao gosti bili uključeni u ono što je grad organizovao, trudila su se da i sama budu ozbiljna i „utegnuta“, da sopstvena trvenja ostave po strani. Mimo toga, svako društvo je imalo svoje ciljeve, sopstveno čitanje iste istorije i ta činjenica je dovodila do sukoba. Svoju pravdu, ova društva su nastojala da ostvare i na ulicama, neretko se nudeći na raspolaganje sukobljenim političkih strankama.

A tih sukoba bilo je često?

-Ne samo da ih je bilo često, nego su bili i vrlo krvavi. Najčešće su se sukobljavali srpski i hrvatski nacionalisti, te jugoslovenski i hrvatski nacionalisti, ali bilo je i sukoba između srpskih i jugoslovenskih nacionalista. Recimo kultni status među jugoslovenskim nacionalistima u Kraljevini stekao je Rada Urošević, član „Organizacije jugoslovenskih nacionalista“ (ORJUNA) iz Stare Pazove, odnosno Novog Sada, koji je ubijen od strane pripadnika „Srpske nacionalne omladine“ (SRNAO) iz Zemuna.

U nekoliko navrata tokom dvadesetih u Mitrovici je bilo krvavih i velikih obračuna sa hrvatskim nacionalistima, a 1926. ORJUNA je pokušala da izvrši atentat na Stjepana Radića. Bilo je to u parku Svetog Trojstva. Radić je na improvizovanoj bini držao govor, i jedan član ORJUNA se popeo na binu sa bombom, ali je u poslednjem trenutku sprečen incident. Takođe, bilo je i sukoba između srpske i jugoslovenske četničke organizacije. Pogrešno je misliti da su sukobili bili samo na liniji Srbi-Hrvati, jer kroz sukob Srbi-Jugosloveni i Hrvati-Jugosloveni, mi zapravo vidimo da se, etnički gledano, tu sukobljavaju i Srbi, odnosno Hrvati između sebe, pošto je među jugoslovenskim nacionalistima bilo i Hrvata i Srba.

Mimo ovih sukoba bila je recimo „Jadranska straža“. To je organizacija koja je okupljala školarce i ozbiljnije ljude u gradu i njen cilj je bio da ukaže na potrebu zaštite Jadrana prevashodno od Italijana. Ona je značajna i zbog toga što su zahvljajući njom mnogi Mitrovčani po prvi put videli more. Ideja je bila da se Jadran upozna kako bi se zavoleo i posledično – bolje branio. Sokoli su gledali da ne budu akteri nasilnih akcija, ali bilo ne nekoliko situacija u kojima su ipak ukrštali pesnice sa „Hrvatskim Sokolom“. Najposle, udruženja ratnika, bez obzira da li je reč o dobrovoljcima, internircima, nosiocima Albanske spomenice, nisu učestvovali u nasilju. Oni su brinuli o pravima ratnika, čuvali uspomenu na Veliki rat i nastojali da na taj način jačaju jedinstvo unutar Kraljevine.

Za kraj, šta očekujete od ove monografije, a šta mi da očekujemo u budućnosti od vas?

-Ako uopšte imam pravo da išta očekujem… očekujem da će se Mitrovčani konačno upoznati sa onim delom sopstvene istorije koji je za sada potpuno nepoznat. Očekujem da budu neutralni, kao što sam bio i ja, i da pokušaju da shvate vreme u kojem su različiti pojedinci i grupe pronalazili različite odgovore na spoljašnje impulse. Ne znam koliko je to moguće, jer, kada sam prošle godine organizovao predavanje o radu četničkih udruženja u Mitrovici, čime sam hteo da prezentujem deo istraživanja, suočio sam se sa neverovatnom mržnjom. I to nije problem, već je nevolja u tome što ljudi o mitrovačkim četnicima ne znaju ništa, a spremni su da negiraju njihovo postojanje. Ne možete vi zažmuriti i kao malo dete, pošto ništa ne vidite, pomisliti da niko ni vas ne vidi. Posebno je to strašno ako uzmete u obzir da u ta dva udruženja koliko je Mitrovica imala, nalazite prekaljene ratnike, još iz vremena „Četničke akcije“ u Makedoniji. Neki su četovali od 1905, neki od 1911. To su bili dečaci koji su u ratu proveli ne četiri, pet ili šest, već sedam do deset godina. Najveći broj njih ubijen je već na početku rata od strane hrvatskih vlasti. I sada, reći da je to sve izmišljeno, jer se ne uklapa u ideološki okvir… sramno je i ne vodi nikuda.

A što se drugog dela pitanja tiče… ja već privodim kraju sređivanje zbirke pesama „Kosovski osvetnici“ koju je 1935. izdao čelnik mitrovačkog „Udruženja Četnika“ Slavko Jovanović, jedan od onih koji su ratovali još u Makedoniji. Prikupljam materijal za izdavanje tekstova o mitrovčakim dobrovoljcima Velikog rata, a u toku je i zaista obimno istraživanje o dr Nebojši Maletiću. Mislio sam da će taj posao biti gotov naredne godine, ali nisam siguran. Biće to priča o Maletićima i zemljoradničkom pokretu, a ona je naročito značajna zbog toga što su se mitrovačke komunističke vlasti odrekle ove porodice koja je u međuratnom periodu dosta učinila za komuniste.

Konačno, u planu je, ali to će morati da popričeka, i pisanje o radu mitrovakog odbora „Hrvatske seljačke stranke“. Smatram da kao što je hrvatska strana imala pravo na svoj politički stav, tako i mi imamo obavezu da isti iznesemo na videlo. Potpunuo neostrašćeno, bez nepotrebnih učitavanja. Samo tako možemo shvatiti političke procese čije posledice i danas trpimo.

Razgovarao: N. Milošević

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: