Cigara u ustima je bila neupaljena. Nisam ni znao. Znao sam samo jedno – da sam u sebi govorio: “Bože, da li sam morao da budem i ovde?”. Nisam ja toliko jak da mogu živeti sa tim slikama…
Piše: Boris Miljković
Dugo su mi besane noći teške bile. Uz cigare i kafe čekao sam zore. Spuštajući se do Dunava ranom zorom da dižem davke (mreže) dok selo je još spavalo.
Samo bi` mahnuo iz čamca nekom ko bi prošao svojim poslom, kao ja, u tišini…
Na Dunavu su ti misli sređene i čiste, jer nemaš pravo na grešku. Jedna greška i Dunav te uzme, a uzimao je. Znam. Doživeo sam nagledao se svega…
Pre par dana mi prišla sestra od dva brata i rekla mi: “Bore, kako si?” i oči joj se napuniše suzama. Prošla je godina, reče mi da su pre neki dan obeležili to porodično.
Znam, rekao sam, bio je dobar Mika. Od malih nogu ga znam…
Pre šest godina smo izvukli brata im Mirka iz Dunava, da bi prošle godine Dunav uzeo i Miku. Gledao sam tog dana kako brat drži mrtvog brata dok smo prelazili reku polako. Gledao sam u Miku koji se trese od plača i drži rukom brata. Pogled bi mi se sekao sa Peđinim, koji vozi polako dok ja držim spojene čamce. Trajalo je večnost čini mi se tad…
Cigara u ustima je bila neupaljena. Nisam ni znao. Znao sam samo jedno – da sam u sebi govorio: “Bože, da li sam morao da budem i ovde?”. Nisam ja toliko jak da mogu živeti sa tim slikama. Ali eto, živim i danas sa slikama dva brata i još mnogih sudbina ljudskih, gde me prst sudbine umešao. Kažu da pišem lepše, jer ljudi vole lepo, ljudi vole sreću. Slažem se, i to je tačno.
A, ako svi budemo pisali o srećnim, ko će se setiti onih nesrećnih, ko će njih pomenuti?
I ti ljudi su živeli sa nama, družili se, smejali, voleli i pevali. Kako da ih zaboraviš kada si ih znao? Kako da zaboraviš da su i oni voleli sreću. Rekao sam ja – neka te tuge kod mene, znam ja sa njima, znam ja kako je nesrećnima, bolesnima. Znam ja kako je kad izgubiš, jer gubio sam i ja u životu…
