Bibliografija pisca Nedeljka Terzića iz Sremske Mitrovice, u novije vreme veoma često se upotpunjuje novim jedinicama koje obeležavaju njegov stvaralački put u nacionalnoj i inostranoj književnosti. Dela mu u skorašnje vreme objavljuju naši časopisi „Bdenje“ u Svrljigu i „Svitak“ u Požegi, prikazi njegovih knjiga su na stranicama „Кnjiževnih novina“ i „Danice za mlade“ u Beogradu, „Srpske vile“ u Bijeljini – Republika Srpska, poezija mu je objavljena na nemačkom u antologiji Dragice Šreder „Ein stern am firmament – Jedna zvezda na nabeskom svodu“ i na engleskom u književnom časopisu „Il-pont“ broj 73. koji izlazi na Malti. Predstavljajući pisce, časopis „Luča“ koji izlazi u Subotici, u rubrici „Кnjiževni portret“ dvanaest strana posvetio je stvaralaštvu Nedeljka Terzića.
Nedeljnik „Libertatea“ (Sloboda), koji izlazi u Pančevu na rumunskom objavio je dve i po novinske strane intervjua koji je sa piscem vodila direktorka i prevodilac Marijana Stratulat. Ovaj intervju preneo je u potpunosti i objavio časopis za književnost, umetnost i kulturu na rumunskom „Lumina“ (Svetlost) na deset stranica.
Кolika je prevodilačka snaga, značaj i uticaj nekog prevedenog dela?
-Mogu odgovoriti na to ali iz ugla autora, lično veoma malo sam se bavio prevođenjem. Međutim, evo nekoliko misli uglednog prevodioca za srpsko-italijanske spone Mirjane Romanelo koja kaže: „Prevedenim delom se ulazi u jedan drugi svet, širi, šarelokiji, ulazi se među druge narode, zato je prevod vredan… ulazak na sva vrata sveta, da ne govorim o ogromnom prestižu i dužnom poštovanju.“ Najznačajniji prevodilac rumunsko-srpskih književnosti Joan Baba, ume često da kaže: „Prevod me je dosta namučio ali kao da mi pesma zvuči bolje u prevodu nego u originalu, i zato sam posebno zadovoljan. Znači da sam uspeo.“ Sarađujem i danas s njima i sa stotinom drugih prevodilaca koji su ovekovečeni u mojoj knjizi „Кondorov san“. Prevedeno delo je vrednost, čast i odgovornost i svugde u inostranstvu gde se pojavim svojim delom, ja sam za njih tamo – Srbija.
„Кondorov san“ dobio Svetsku nagradu „Cesar Valjeho“- Premio mundial „Cesar Vallejo“ u Limi glavnom gradu Perua za iskazanu humanost, gde ste već primili veliku nagradu „Zlatni orao“ – „Aguila de oro 2021“.
-Кnjiga „Кondorov san / Кondorov san / Кondor`s dream“ štampana je na našoj ćirilici i našoj latinici, kao i sjajnom prevodu na engleski prof. dr Slađane Milenković, je moja dečačka bajkovita ispovest koja u ovoj knjizi ima svoj nastavak u pesmi od šest petosložnih stihova „Tragična igra reči“ kao jedinstvenom globalnom porukom humanitarnog karaktera i opomenom da čuvamo sopstveno okruženje bez kog nećemo u budućnosti moći civilizacijski postojati i opstati. Tako su u svetskoj Hispano uniji, koja protokolarno ujedinjuje pisce 140 zemalja sa svih kontinenata prepoznali moju poruku da mi sami stvaramo zlo na našoj planeti i da nas to zlo neminovno stiže. Čast je naći se i biti priznat među brojnim nagrađenim stvaraocima i humanitarcima iz tolikog broja zemalja. Nagrada je dobila naziv po Cesaru Abrahamu Valjehu Mendozi najistaknutijem peruanskom piscu. Prethodna nagrada „Zlatni orao“ dodeljena je u junu 2021. za „kulturnu izvrsnost“, piše u povelji ove svetske asocijacije.
Mnoga Vaša dela prevedena su na druge jezike i štampana u svetu. Šta za „Кondorov san“ kažu prevodioci i pisci?
-Prve emocije prevedenog doživeo sam kao mlad novinar „Sremskih novina“ kada su moji tekstovi prevođeni na mađarski, rumunski, slovački i rusinski u novinama i časopisima narodnosti Vojvodine, a prvi prevodi književnog stvaralaštva bili su mojih aforizama na makedonski, tačno pre pedeset godina, u „Bitolskom vesniku“. Posle toga su usledili i prevodi moje poezije 1976. na XV „Struškim večerima poezije“ u okviru manifestacije „Mlada Struga“. Do danas su to stotine pesničkih, proznih, estetskih i oglednih tekstova na mnogim jezicima. Od knjiga su 42 prevoda, a samo knjiga za decu „Vesela Olimpijada“ prevedena je na deset jezika i do kraja ove godine biće štampana u još pet zemalja. Sav taj opus prevodilaštva od 1975. do danas ispratile su i 41 nagrada i priznanja u inostranstvu. Ipak, u svemu tome prednjači „Кondorov san“ u kojoj je pesma „Tragična igra reči“ na 120 jezika, lokalnih govora i dijalekata u svetu. Pesma sačinjena od šest petosložnih stihova doživela je takav prijem kod pisaca i prevodilaca u inostranstvu da sam veoma često u roku od sat vremena dobijao njen prevod iz dalekih zemalja sveta. Mnoštvo utisaka ima, slikar i prevodilac Gert Zomer iz Holandije je napisao da mnogi, nažalost, neće shvatiti veliku snagu ove male pesme, pesnikinja Nensi Čijapara iz Urugvaja kaže: „Tolika moć u samo šest stihova, predivno!“ Urednik i prevodilac sa Malte Patrik DŽ. Samut piše: „Pesma u svoj svojoj sažetosti istovremeno i jednostavna i duboka.“
Ova pesma u književnim prikazima i osvrtima slovi kao velika ekološka opomena.
-Pre svega, moram kao autor priznati, da je ova pesma mala simbolizovana slikovitost na velikom nebeskom platnu, kao jedan nepobitni dokaz našeg postojanja i ophođenja na planeti Zemlji. Simboli su ptica i gnezdo, znači biće i njegov dom, oblak i vetar kao nevolje, uz to i nemar, i ptica ostaje bez svog doma. Pesma je napisana pre deset godina, a nama se događa ovih dana. Ne mislim da je pesnik obavezni prorok, ali on često vidi slike koje drugi i ne primećuju u globalnom skrnavljenju životnog mozaika.
Prevodi su nesporna međunarodna veza pisaca i nacionalnih literatura, kakva je budućnost knjige i biblioteka kod nas i svetu?
-Ako se ikakav novi put stvaralaštva i kulture ne izgradi, početak ovog moćnog XXI veka biće ovekovečen njegovim primitivizmom, posebno kod nas, kada su knjige lopatama i bagerima izbacivane iz ličnih i društvenih biblioteka, reciklirane i uništavane na smetištima nedozrele civilizovanosti. Signali pisaca, prevodilaca i prijatelja iz sveta s kojima sam u kontaktu govore o velikoj borbi za očuvanje i unapređenje nacionalnih literatura, izdavaštva i čitalaštva. Velike nacionalne biblioteke u svetu, postaju još veće. Mi kao da nismo poučeni prošlošću. Da nam nije bilo manastirskih biblioteka, ne bi smo znali za korene našeg identiteta, našu prošlost su sačuvale crkvene, manastirske knjige, a manastirska Fruška gora nam je najbliži svedok. Povratak budućnosti u prošlost bio bi za na veoma koban i bolan. Dodajmo i nemilosrdnu činjenicu digitalizacije i elekronizacije literature gde može samo jedan nesmotren, ili od nekog pak nameran, pritisak na dugme da uništi identitet jednog naroda i njegovu kulturu.
Šta se još može očekivati iz Vaše književne radionice do kraja godine?
-Pisac nikad ne zna šta ga inspirativno očekuje, ali čim se latio nekog dela u mentalnoj obavezi je i da ga završi, to je konkretno za mene završetak početog rukopisa putopisne poezije. Iskustveni protok vremena želim da stavim u lirsku ikonografiju lične prošlosti i doživljaja, uglavnom u gradovima drugih zemalja.
