Piše: Nemanja Milošević
Čitao sam pre neki dan jedan prilično interesantan članak. Neki naš kolega se pozabavio “institucijom” ostavljanja bakšiša, pa se zapitao da li je bakšiš zapravo znak poštovanja ili omalovažavanja.
Međutim, stvari nisu crno-bele i, kao što već znamo, sve zavisi od kulture i običaja, te se u različitim zemljama na bakšiš gleda na potpuno različite načine. U Kini i Japanu, primera radi, svaki konobar će vas popreko pogledati ukoliko mu platite samo dinar (ili jen) više od iznosa iskazanog na računu. A, u nekim drugim zemljama, bakšiš je uračunat u fiskalni račun.
Čitajući sve te podatke, i ja sam se nešto zapitao. Šta to bakšiš znači kod nas?
Iz ugla mušterije, u našoj zemlji je postalo sasvim normalno da ostaviš neki dinar više konobaru, trgovcu u radnji, frizeru ili nekom drugom radniku, ukoliko si bio zadovoljan njegovom uslugom. I to je, u nekom normalnom iznosu, sasvim u redu i predstavlja lep gest kojim bi trebalo da, npr. konobaru, daš “vetar u leđa” i možda mu popraviš dan saznanjem da je neko primetio i poštuje njegov rad.
Sa druge strane, iz ugla istog tog konobara, stvari se gledaju malo drugačije. Njemu je sigurno drago to što neko od mušterija poštuje i ceni njegov rad, ali čini mi se da bi mu bilo još draže da taj rad na adekvatan način poštuje i njegov poslodavac (ili “gazda”, što bi rekao naš narod).
Verujem da svako od vas poznaje makar jednog konobara, pa pretpostavljam da ste i sami upoznati sa problematikom o kojoj ću govoriti.
Koliko puta ste čuli da je neki vaš poznanik, konobar, izjavio da “živi od bakšiša”? Siguran sam da ste ovu rečenicu čuli bar jednom u životu. A, siguran sam i da ste upoznati sa činjenicom da velika većina konobara radi za “minimalac”, ako uopšte i ima ugovor o radu. Zato, bakšiš ovde za njih ne predstavlja samo znak poštovanja, nego i suvu egzistenciju.
Slušao sam i priče konobara koji su se, s vremena na vreme, žalili svojim poslodavcima na nisku platu. A, odgovor je bila još jedna čuvena rečenica na ovim prostorima: “Šta hoćeš? Imaš bakšiš!”
I, i dalje mi nije jasno kako to nekim ugostiteljima još uvek nije došlo do glave da je plata jedno, a bakšiš drugo. Za posao koji obavljaš, koliko znam, treba da primaš adekvatnu platu, a ne da se nadaš milostinji i gledaš u pasulj da li će ti danas gosti ostaviti par stotina dinara. I onda se svi kolektivno čudimo (i to sam čitao pre neki dan) kada nam ljudi odlaze na rad u inostranstvo, i dalje nesvesni činjenice da oni tamo odlaze zbog plate, a ne zato što će možda imati veći bakšiš.
O radu na “crno” u ugostiteljskom sektoru u Srbiji neću ništa reći. Na tu temu sam pisao još ranije i zaista nemam živaca da se ponavljam, jer se do sada stvari nisu baš mnogo promenile.
A posebno neću govoriti o poslodavcima koji otimaju bakšiš od konobara i trpaju ga u sopstveni džep. Za takve bi Dante, da je živ, sigurno smislio poseban krug pakla.
E sad, kako rešiti problem?
Pa, rešenja ima na vidiku. Možda baš u tom “provlačenju” bakšiša kroz fiskalni račun. Ja ti ostavim toliko i toliko dinara bakšiša, ti to otkucaš, a na kraju meseca sav taj novac se lepo rasporedi konobarima, računajući ga kao neki vid bonusa. U svakom slučaju, kao zaradu. Tako, problem možda ne bi bio rešen u potpunosti, ali bi bar taj radnik imao neke benefite (jači prosek prilikom uzimanja kredita, a u krajnjoj liniji možda i veću penziju). Kad već nema vajde od “gazde”, bar neka ima koristi od nas koji poštujemo njegov rad. Na posletku, i sam PIO fond bi tu mogao bar malo da se ovajdi.
I zašto sve to onda ne bismo uveli u zakonske okvire?
Kad smo se već protiv korupcije u zdravstvu pre četiri godine “izborili” njenom legalizacijom, zašto ne bismo ozakonili tih nekoliko desetina dinara, koliko obično ostavljamo kelneru?
