Piše: Nemanja Milošević
Dugo nisam pisao o saobraćaju. Ali, to što sa vama nisam baš svaki put podelio svoje frustracije, ne znači da mi živci za volanom ne rade, svakodnevno gledajući kojekakve likove za koje, zaista, ne znam kako su dobili vozačku dozvolu.
Ali, jedna stvar me je ovih dana posebno iznervirala. Čak više i od onih koji obeležavaju kolovoz u sred bela dana, u samom saobraćajnom špicu, pa onim iritantnim čunjevima blokiraju saobraćaj u celom gradu, umesto da posao odrade noću kao sav civilizovan svet.
I već vidno iznerviran, obišavši sve moguće podignute i oborene čunjeve po gradu, dolazim do one krivine kod glavne autobuske stanice. Naravno, prilagođenom brzinom. Ali, bez obzira na moje poštovanje saobraćajnih propisa i pokušaj prolaska putem sa prvenstvom prolaza, nisam bio bezbedan. Jer, u trenutku se ispred mene pojavljuje autobus čiji vozač, ne gledajući ni levo ni desno, izleće sa perona direktno na kolovoz. Valjda se misli – jači je, pa mu se može.
Ovo bi možda bila samo još jedna od neprijatnosti u saobraćaju, kada se ovakve stvari ne bi događale gotovo svakodnevno. Nego, gledajući kakvu borbu sa autobusima lokalnog prevoznika, poput Don Kihota vode vozači automobila po gradu, nisam mogao da u ime svih ne napišem koju reč. Pa čak i u ime putnika, jer prevoz s vremena na vreme koristim i lično.
A kad smo kod tih redovnih ugrožavanja bezbednosti građana, prisetićemo se samo onog snimka sigurnosne kamere kod pružnog prelaza na putu ka Vognju, na kom autobus istog prevoznika prelazi prugu dok je rampa spuštena, pa je u svojoj bahatosti i lomi. Siguran sam da bi putnici u tom autobusu rađe pričekali neko vreme dok voz ne prođe, nego rizikovali da postanu žrtve njegovog udara.
Međutim, bilo je i situacija u kojima autobus ne jurca, nego miruje. I to doslovno. Bez vozača. Baš kada sam išao na posao jednom prilikom, stvorila se gužva kod “Lovca”. Trube ljudi, dovijaju se kako da prođu i stignu do svog odredišta, a majstor ostavio autobus na sred puta i otišao da obavi nešto…
Vožnja neprilagođenom brzinom je posebna priča. Čim je put malo širi, a frekvencija saobraćaja to dozvoljava, propisana brzina od 50 kilometara na čas za vozače naših autobusa postaje misaona imenica. Bez obzira na to što ipak saobraćaju u gradu, gde u svakom trenutku ispred vozila može da ti se pojavi neko dete ili penzioner na biciklu.
E sad, kada bih nabrajao sve nepravilnosti, napisao bih sigurno bar dve ove naše velike strane. Ali, neću vam govoriti o studentima koji se slažu kao sardine, dok stoje u putničkom autobusu koji prelazi preko Venca. Niti ću govoriti o poskupljenju cene prevoza i ukidanju povlastica za studente i penzionere, kao i nepostojanju povlastica za novinare, uprkos sve lošijem kvalitetu prevoza. Neću spominjati ni one “Euro 6” autobuse, jer ih nisam ni video. Umesto njih, viđao sam samo neke rke (poput ove u kvaru sa naslovne fotografije) iz kojih vidno flisuje motorno ulje. A mi mislili da je to ekološki…
Nego, da ne mračim mnogo. Ovim putem, pre svega, želim da apelujem na vozače da se paze kada u svojoj blizini vide autobus i da posebno vode računa kada prolaze pored autobuske stanice. Zarad sopstvene bezbednosti. A, iskreno se nadam da će i vozači autobusa ove reči uzeti u obzir (čast izuzecima), da nekoga ne bi nosili na duši.
Što se mene lično tiče, otkako su vozovi (novi i klimatizovani) ponovo počeli da pristaju u našu železničku stanicu, pre ću se odlučiti na putovanje šinama. Ako ništa drugo, udobnije je, higijena je na visokom nivou, a i mnogo je bezbednije.
