Piše: Dušan Okanović
Teoretsko pitanje, da li je jaje starije od kokoši ili je postavka obrnuta, potresa odgovorom filozofiju postojanja, kako kroz vreme sadašnje, tako i kroz vremena bližih i daljih davnina.
Obe tvrdnje ravnopravno su prihvatljive, dok je neosporno poznato, da uzajamna povratna veza jajeta i kokoši, uspešno gospodari kroz vreme kao obična prirodna pojava. Za dalji tok ove priče valja napomenuti da o dolasku na ovaj svet niko ne odlučuje svojom voljom, izborom ili opredeljenjem, odluku donosi neko drugi, a životni put i putovanje prepušta se sudbini.
Nadalje sledi glavni događaj sa kojim ćemo vas ukratko upoznati, pa kada pročitate zaključite da li je vredan pažnje.
U fruškogorskom selu Vizić domaćica Svetlana Čalmanac uzgaja jato živine – kokoši i petlova, čiji se doprinos odvija u prvom redu u proizvodnji jaja. Ukupna organizacija posla jeste stvar uzajamne navike i poštovanja prilika. Кoka nosilja poštuje gnezdo koje čini korpa pletara od pruća i šibljika napunjena do nekog udobnog nivoa, najčešće suvom travom – senom. U korpu se stavlja jaje – polog, kao putokaz i usmerenje kokama gde da ostave proizvod. Domaćica u večernjim satima skuplja jaja, slaže i klasira pripremajući za dalju upotrebu, s tim što jaje polog obeleženo olovkom i dalje ostaje u gnezdu na dužnosti kao putokaz kokama za sledeće dane. Polog neophodan, potreba, uhodna i najmanja žrtva.
U periodu krajem novembra, početkom decembra na pologu su tokom dana sedele koke, pa je on sasvim izvesno imao tretman neophodan za inkubaciju – pokretanje živeljenja, ali tokom noći ostajao je sam i napušten u gnezdu izložen niskim temperaturama, sjaju zvezde i mesečine. Кo zna koliko puta se slučajno ponavljao i smenjivalo toplo – hladno, dok jedne večeri domaćica Svetlana nije ugledala pile u gnezdu. Sa nevericom je utvrdila da se mališan izlegao iz pologa, ostali su tragovi olovkom obeležene ljuske. Domaćica je odlučila da se pridruži silama sveta i življenja, pa je mališan jedinac dospeo na prostor dnevne sobe i kuhinje. Za lične potrebe dobio je kod peći konzerve sa vodom i hranom, kao i kartonsku kutiju sa krpama za spavanje. Surovo decembarsko vreme ostavio je iza sebe kao ružnu prošlost i produžio u život kao kućni ljubimac – član porodice. Zimu gotovo nije ni primetio, kućni tretman iskoristio da dobije perje i poraste u lepog petlića.
Sa prolećem se preselio u dvorište. Tamo je pronašao svoje mesto i utvrdio pripadnost, ali se povremeno seća svojih prvih dana koristeći svaku priliku da se pojavi u predsoblju kuće i značajno prošeta. Svi osećaju da ga muče nedoumice, ali isto tako lako je uočiti da on u sebi ima nešto posebno.
