Svoje najlepše dane Predrag Vasiljević proveo je u rodnom Salašu Noćajskom kojem planira da se posle više od dve decenije provedene u Homolju ponovo vrati. Iz sela je otišao kao tek svršeni student Šumarskog fakulteta, a vratiće se kao doktor biotehničkih nauka. Za sebe Predrag voli da kaže da je rođen u Sremskoj Mitrovici, detinjstvo i školske dane proveo u Mačvi, odnosno administartivno u Vojvodini, a da je na privremenom radu u „Vlaškoj uniji“. Put ga je po završetku osnovnih studija odveo prvo u Majdanpek, a zatim u Кučevo gde već godinama unazad živi i radi.
-Svaki kraj ima svoje lepote, ali moje dvorište, moju kuću ne može ništa da zameni, to je nešto što nema cenu, tako je oduvek bilo i tako će za mene zauvek biti. Detinjstvo u Salašu je bilo fenomenalno, imao sam sve što selo može da pruži, a s obzirom na blizinu Sremske Mitrovice, nisam ostao uskraćen ni za blagodeti grada – počinje priču 48-godišnjak.
Osnovnu školu je završio upravo u selu, odnosno niže razrede, dok je više pohađao u Mačvanskoj Mitrovici. Nakon osmog razreda, a pod uticajem roditelja upisuje srednju šumarsku školu, a ne tehničku kojoj su ga vukla lična interesovanja. Za njega bila je to velika greška, ali uvek je pronalazio način da isponji ljubav prema elektrotehnici i elektronici, pa je tako zajedno sa jednim od najboljih prijatelja iz dečačkih dana Nebojšom Nikolićem popravljao televizore, a seća se da su kao klinci na jednom raspustu na „poni“ biciklu napravili instrument tablu kao na automobilu.
-Iskren da budem nisam bio preterano zainteresovan da upišem dalje fakultet, ali sam se ipak odlučio na taj korak. Nažalost posle srednje nisam imao podlogu da upišem ETF, pa mi je nekako logično bilo da upišem Šumarski fakultet na kojem sam diplomirao 2002. godne. Po sticanju diplome pokušao sam da se zaposlim u Sremskoj Mitrovici, međutim nisam uspeo da nađem posao u struci, tako da sam posle šest meseci otišao u Majdanpek gde sam u Šumskom gazdinstvu „Severni Кučaj“ radio kao revirni inženjer. Nakon godinu i po dana prelazim da radim u Кučevo na poslovima izgradnje i nadzora šumskih puteva i tim poslom se bavim i danas – priča Salaščanin.
Prema njegovim rečima radi vrlo odgovoran i težak posao, vrlo često je na terenu, a uvek u čizmama, bilo leto ili zima. – Otišao sam da odradim pripravnički na 6 meseci, a ostao sam 20 godina, u šali volim da kažem da me je zlatonosna žica od Peka uhvatila i nikako da me pusti. Lep je Majdanpek, šumovitost je preko 80%, gde god se čovek okrene zeleno, međutim možda baš zbog toga i činjenice da nema puno obradivog zemljišta veliki deo stanovništva je otišao u inostranstvo da radi, pa je ovo pravi gastrabajterski kraj. Salaš je za mene poseban i planiram da se vratim u svoje selo, svoju Mačvu – nastavlja Predrag.
Bez sumnje je da će se vratiti, a sam objašnjava i kada.
-Posle završenih osnovnih studija magistrirao sam takođe na Šumarskom fakultetu sa prosekom ocena 10,00, a upisao sam i doktorske studije gde mi je prosek identičan. Do kraja naredne godine planiram da završim i taj deo i da se sa nevenčanom suprugom Jelenom vratim u rodni kraj. Inače, na doktorskim studijama sam sjedinio ljubav uz detinjstva prema eletrotehnici i elektronici sa onim što sam bio prinuđen da učim. Tema doktorata su sistemi zaštite na motornoj testeri u slučaju da drvo padne na čoveka koji upravlja testerom, zatim ukoliko se testera iz nekog razloga približi nekom od ekstremiteta ili ukoliko je upravljač u alkoholisanom stanju. Motorna testera na kojoj radim je modifikovana da se sama ugasi ili da se lanac zakoči ukoliko se desi neki od navedenih slučajeva. Urađeni su prototipovi koji funkcionišu, ali sada treba da se finalizuje i optimizje sve – najjednostavnije i najkraće objašnjava Predrag.
Inače, tokom godina objavio je više naučnih radova, bio vd direktora ŠG „Severni Кučaj“ Кučevo, obavljao više važnih funkcija u struci, a 2005. godine izabran je i za najboljeg inženjera u gazdinstvu. Učesnik je na brojnim konferencijama i festivalima. U slobodno vreme vozi motor i član je Moto kluba „Himoljski vukovi“, a u društvu je i ljubitelja vina.
-Pitaju me kako sam se navikao tamo, ali moram priznati da i posle toliko godina nisam. Meni je dovoljno da pogledam svoje dvorište i ne treba mi veći motiv da se vratim. Sebe za pet godina vidim kao doktora nauka, nadam se da ću se sa nevenčanom suprugom ostvariti kao roditelj i da ćemo u Mačvi dočekati penziju – završava Predrag.
D. Tufegdžić
