Piše: Nemanja Milošević
Ove nedelje, primetićete, u Sremskim novinama nema moje standardne kolumne. A nema ni sremačke priče vašeg omiljenog komšije koji piše, Borisa Miljkovića. Pomisliće, verovatno, mnogi od vas da se naš komšija Bore uobrazio i da mu je pisanje za naš list postalo mrsko. Ali, ako tako mislite, grdno ste se prevarili. Ovaj put on je opravdano odsutan, a srećne okolnosti naložile su da u ovom broju zasluženo postane junak jedne priče. Ove koju upravo čitate.
Prošle nedelje, dugogodišnji prijatelj naše kuće i mene lično, ostvario je svoj san. Svoje priče, neke koje ste imali priliku da čitate u okviru rubrike “Komšija piše”, ali i neke koje ćete tek čitati, pretočio je u dugo očekivanu knjigu “Duša Srema”, koja je svetlost dana ugledala proteklog vikenda, pred dupke punom salom Doma kulture u njegovim Banovcima.
I odmah da kažem. Priče, kojima toplom ljudskom rečju oslikava negdašnji i današnji Srem, nije metnuo među knjižne korice zarad lične promocije. To mu, pouzdano znam, nikada nije bio cilj. Bore je, za razliku od mnogih, i ovaj put pokazao koliki je čovek, te je sav prihod od prodaje knjige (do čije je objave došao veoma trnovitim putem), dao za lečenje malog Mihajla iz Bačinaca. Isto kao što je nebrojeno puta do sada ličnim zalaganjem doprineo lečenju dece i odraslih, čiji spisak bi bio predugačak ako bih ga sad navodio.
Zašto ovo ističem? Pa, zato što Boris to ne čini. On je uvek tu, da pomogne kad, kome i koliko može, ali nikako da govori o sebi samom. Zato ću ja, ovaj put, reći nešto više o njemu, kako bih pokušao da objasnim koliko veliki može da bude jedan mali, običan čovek, izbegavajući da napišem samo još jedan u nizu izveštaja sa raznih promocija.
Autora knjige “Duša Srema” upoznao sam sasvim slučajno. Kolega Stefan i ja, u potrazi za pričom, našli smo se pre nekoliko godina na obali Dunava u Starim Banovcima. Na onoj njihovoj čuvenoj plaži. Tumarajući od čoveka do čoveka i raspitujući se ko bi nam bio najadekvatniji sagovornik za priču o selu, upućeni smo na jedan mali splav na obali. Prijatan čovek, nasmejanog lica i sa izvesnom tugom u pogledu, provodio je na njemu ovaj topao letnji dan. Već nekoliko trenutaka kasnije, uz kafu i koka-kolu, saznali smo da se ne radi o običnom čoveku, nego o slikaru Srema bez kičice. U priče o selu, njegovoj okolini, Dunavu i njegovim vukovima, tajnama koje kriju stare banovačke kuće, uveo nas je kao da poznaje najdublji deo duše Banovaca. Ali, uz tu priču, usledila je i jedna molba. Da se uključimo u borbu za život Stefana Subotića.
I uključili smo se, koliko smo mogli. Međutim, tu borbu smo izgubili, što je Boretu veoma teško palo. Ipak, to je bila samo jedna bitka. A ovaj čovek nastavio je da se bori poput Don Kihota, u želji da svako dete na ovom svetu bude živo i zdravo. Otuda mu valjda i ime – Boris. Taj se ne predaje lako.
Nego, da se okrenemo svetlijim temama. Umeo je Bore milion puta do sada da nasmeje i nas i naše čitaoce. Pričama o babinoj medicini, dedinoj ljubavi prema konjima, odnosu njegovih Baneta i Mihajla i dunavskim avanturama, mamio je nostalgičan osmeh na lica čitalaca Sremskih novina iz broja u broj. Upoznao nas je sa čuvenim deda Radom, i pričom i personalno, sa Ujom Dugošijom, Mišurom, čika Stevom, deda Žikom…Sa svim legendama Starih Banovaca i okoline.
I, na posletku, svojim pričama, novopečeni autor nas je upoznao i sa samim sobom, iako o sebi gotovo nikada javno ne govori. Pričama o Sremu, pokazao nam je koliko voli njegove ljude, ulice, običaje, prošlost i budućnost. Sve ono što volimo i svi mi, mali, obični ljudi.
E da, kad smo kod toga. Moram reći i to da nas dvojica, na primer, imamo nešto zajedničko. Osim toga što obojica volimo da pišemo, neopisivo teško nam je pala ova svinjska kuga, pa su nam se i teme u nekoliko navrata poklopile. Ne možemo ni jedan bez slanine i čvaraka. Šta ćeš…
