Кada je pre 15 godina ostao bez posla u preduzeću u kome je do tada radio Đorđe Todorović iz Sremske Mitrovice odlučio je da nakon godinu dana čekanja na novi posao nastavi očevim stopama i izuči obućarski zanat.
Iako je po struci učitelj, završio je Višu pedagošku školu, prosvetarskim pozivom bavio se vrlo kratko. Učio je decu svega tri godine u školi Gospođincima, a nakon toga se vratio u rodnu Mitrovicu.
-Život je takav, dosta ljudi radi nešto za šta se nisu školovali, pa sam tako i ja radio u Trgovinskom preduzeću “Vojvodina” i u Šećerani. Кada su te firme propale, počeo sam da prodajem obućarske materijale, a s obzirom da sam od oca nasledio sav potreban alat, nekako me sve vodilo ka tome da se i sam oprobam u tom zanatu. Gledao sam preko interneta kako rade italijanski i ruski obućari, a dosta sam i sam učio na svojim greškama. I moj otac je takođe bio samouk, odosno priučen majstor, jer mu je to bio dopunski posao. Obućarski zanat nije teško naučiti, postoji samo nekoliko osnovnih operacija, a to su pete, pendžetne, lepljenje…Кada sam to savladao video sam da ljudima treba i nešto više, recimo zamena rajsfešlusa, tako da sam nabavio i mašinu, tako da sam polako ušao u sve tajne zanata. Danas radim i neke poslove koji drugi obućari nemaju u svojoj ponudi, kao što je farbanje kožnih jakni, torbi i cipela, a takođe, popunjavam i vazdušne đonove na patikama. Mislim da nisam pogrešio što sam ovo izabrao, jer je u početku ovde bilo i zarade, ali s obzirom kakva vremena idu, možda opet budem imao više posla, jer će ljudi biti primorani da popravljaju obuću umesto da je bacaju i kupuju novu – kaže o svom zanatu Đorđe Todorović iz Sremske Mitrovice.
On dodaje da danas, nažalost, više ne postoji škola za obućare, te da deca nisu zainteresovana da se time bave jer je reč o prljavom poslu koji zahteva dosta vremena, a zarada je mala. Osim toga, često se radi i sa štetnim materijalima, kao i sa lepilima koja imaju isparenja opasna po zdravlje.
U današnje vreme troškovi jednog zanatlije su veliki, pa tako i Đorđe dok plati kiriju za lokal u kojem radi, izmiri porez i kupi materijal, ostane mu minimalac. Ipak, s obzirom da ima još tri i po godine do penzije smatra da sada nije vreme da ponovo menja profesiju, nego kaže da će nastaviti da radi ovo do kraja “pa kako bude” i dodaje:
-Može čovek voleti taj posao, ali kada puno radi pa vidi da mu se ne isplati, nekako ipak oseća nezadovoljstvo. Tako da mogu da kažem da sam samo delimično zadovoljan ovim poslom, jer u poslednjih šest, sedam godina došla su teška vremena za sve zanatlije.
Sanja Mihajlović
